Čekam u automobilu ispred tvog solitera, na istom mestu kao stotinu puta ranije. Sećam se vremena kada sam bio uveren da te tu nikada više neću čekati. Život, međutim, ne sluša naše želje i odluke, već ima sopstvene naume i ciljeve. Pitam se, šta u ovom trenutku želi od nas dvoje.
Izlaziš, obučena u trenerku i svoj najlepši osmeh. Pozdravljam te svojim najiskrenijim osmehom i sjajem u očima. Ulaziš u automobil.
“Heeeeej, dečko!”’
Bacaš mi se u zagrljaj i ljubiš me u obraz.
“Kako si? Sto godina te nisam videla.”
“Super sam. Ti?”
“Evo, znaš mene, uvek u gužvi. Izvini, u trenerci sam…”
“Da stvarno, kako te nije sramota? U jedanaest ujutru izlaziš na kafu tako obučena. Mislio sam da ćeš se malo kultivisati tamo u Holandiji.”
Stežeš me nežno za vrat.
“Uf, zadaviću te!”
Ljubiš me, ponovo, u obraz da sve puca. Smejem se. Palim motor automobila i krećemo ka “Jugoslaviji.” Dok se vozimo, pričamo o poslu, Amsterdamu, noćnom provodu u Beogradu.
“Ne znam baš najbolje, slabo izlazim u poslednje vreme.”
“Eh, ti? Otkud to?”
“Stigle me godine, posao, obaveze. Nisam više onako mlad kao što sam bio kada si me upoznala.”
“Au! Mnogo smo omatorili. Koliko dugo se znamo?”
“Od devedeset šeste.”
“Petnaest godina!”
“Da, zar nisu prošle kao tren?”
Ćutiš i sa tugom u očima naslanjaš glavu na moje rame. Ne progovaram, razmišljam o tome šta bi Tijana imala da kaže kada bi nas sada videla.
Stižemo na parking na keju. Spuštamo se ka splavu. Zastaješ i grliš me.
“Heeeeeej, nisi mi rekao da ti je drago što me vidiš.”
Dovoljno je samo toliko da te ponovo poželim. Kao nekada tresem se od tvoje blizine. Nežno i polako sklanjam tvoje ruke sa svojih ramena.
“Naravno, lepoto. Naravno da mi je drago.”
Prelazimo mostić i ulazimo na splav. Sedamo za isti sto, za kojim sam – nedelju dana ranije – sedeo sa Tijanom i njenom drugaricom. Osećam grižu savesti, pa pokrećem priču o njoj. Ne poznajem je dugo. Prošle nedelje bilo je tek mesec dana od kako smo se prvi put poljubili. Dobra je devojka, čini mi se da bi nešto dobro moglo sa njom ispasti. Ipak, dok pričam o Tijani, razmišljam šta predstavlja trideset dana provedenih u njenom društvu, naspram naših petnaest godina. Zašto, dođavola, uopšte tako razmišljam? I zašto osećam toliku želju za tobom?
Pričaš mi o sebi. Sve teže te pratim. Zamišljam svoje usne na tvom vratu i svoje prste svuda po tebi. Prisećam se starih trenutaka, hteo bih opet da ih proživim. Bar još jednom. Sve teže dišem. Prekidaš priču.
“Šta ti je odjednom?”
Odgovaram ti šapatom.
“Želim te.”
Gledaš me, nežnog izraza lica. U trenutku, čini mi se da ćeš zaplakati, a onda mi se prepuštaš.
Zajedno tonemo u bezdan.
Željko Marjanović U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
