Prvo sam videla fotke i komentare mojih Fejsbuk prijateljica (čije postove pratim, jer uvek imaju nešto pametno i razumno da kažu i prokomentarišu) i skontala da se žene osećaju pozvano i prozvano zbog nečeg, a onda sam naišla na poziv na akciju Kristine Kovač, koja je bila bukvalno prozvana i pozvana – zbog izgleda na porodičnoj fotografiji sa letovanja. Na toj fotografiji, Kristina izgleda opušteno i srećno sa svojom ćerkom, nasmejana je, čupava i vidi joj se izrastak. Ju, sram je bilo. Nije se sveže ofarbala na odmoru i još se fotkala! Pa, neka druga žena bi prošla bez prozivke, možda bi je malo zezale drugarice, ili bi se sama šalila na svoj račun, ali kad je neko poznat, izgleda da ne sme da se opusti, ako neće da bude razapet u medijima. Prošlog leta sam okačila fotku na kojoj pincetom čupkam dlačice sa lica, kosa mi je sveže oprana, mokra i umršena (pa se ne vidi stepen ofarbanosti) i nemam ni trunčice šminke, sa komentarom „lepotu u izolaciji održavam pincetom“, a da me niko nije pozvao na akciju odbrane prava na prirodan izgled. Doduše, fotka mi nije nešto lajkovana, za razliku od nekih na kojima sam arogantno namontirana, ili pokazujem noge, a nisu usledili ni brojni zahtevi nepoznatih muškarac za Fejsbuk prijateljstvo. Jeste bilo šaljivih i zezatorskih komentara i to ženskih i niko mi nije rekao da sam matora i ogavna. Doduše, niko mi to do sada uopšte i nije rekao, ali da sam neka Kristina, verovatno bih bila izložena toj vrsti verbalnog nasilja. Mediji to stalno rade – prozivaju poznate žene zbog celulita, viška kilograma, bora, zbog prirodnog izgleda koji imaju kad nisu pred kamerama. Međutim, u poslednje vreme prirodan izgled se populariše, možda ne na pravi način, nedovoljno kontinuirano i obično kroz neku vrstu kampanje, ali povremeno se pojave fotke nekih matorih glumica koje nisu podlegle imperativu industrije večne mladosti i koje imaju dovoljno integriteta i hrabrosti da ih boli uvo da se takmiče sa mlađim i lepšim, ili barem operisanijim, zetegnutijim, liposukciranijim i botoksovanijim pojavama na zvezdanom nebu šoubiznisa.
E sad, Kristina. Mogla je da ignoriše celu priču, ali izgleda da nije mogla. Možda je bila povređena, možda je osetila potrebu da stane u odbranu ženskog prava na izrastak, a možda i jedno i drugo i još nešto treće i četvrto. Realno, ona je slatka. Ima divan kez, prelepe oči, lep nos i slatku bradicu i jagodice, sa vrlo malo bora. Bila bi slatka i sa pet santimetara podrastka, i zelena i ćelava. Biće slatka i za dvadeset godina. Ima mnogo slatkih žena, svih godina, blago njima. Ja nisam slatka ni iz najboljeg ugla. Eventualno sam atraktivna, a i to je više nego što je mnogim ženama priroda dala. Ima nas i ovakvih i onakvih. I ovakve i onakve, sve smo lepe, kad smo nasmejane, opuštene i srećne i nema šminke koja to može da iscrta na nečijem licu, ako nije ucrtano u srcu. Kao što smo sve zbabljene i odbojne, kad smo umorne, bolne, zabrinute, isrcpljene, depresivne. I nema te šminke i farbe koja to može da sakrije.
Pokušavam da kažem da ni prirodan izgled nije u izrastku, borama, celulitu i ostalim nesavršenostima koje godine i starenje dodaju (a ponekad čak i oduzimaju) našem genetskom materijalu. Prirodan izgled upravo jeste u onome čime zračimo, što emitujemo iz svog srca, duše i bića i on je promenljiv. Kad sam odmorna, mirna i zadovoljna, sviđa mi se ono što vidim u ogledalu, iako se to ne razlikuje od onog što sam videla juče, kad sam bila umorna i zabrinuta (osim što su mi podočnjaci bili malo dublji). Kad sam u ljubavi i skladu sa sobom i svetom oko sebe, hodam pravih leđa i ne smeta mi što stomak, što dupe, što bokovi, što podbradak, zabole me. Kad nisam, sve mi smeta. I tu ne pomaže ni maska, ni skalpel. Ali pomažu ljubav i dobrota mojih prijatelja i porodice. Pomaže mi da se setim ko sam i da nabrojim sebi sve razloge zbog kojih zaslužujem ljubav i dobrotu.
Podržavam Kristinu i podržavam “matore” holivudske dive, koje su i dalje divne, jer je divnost nešto što nose u sebi, a ne nešto što postižu doterivanjem. Podržavam sve nas, ovakve i onakve, jer znam koliko smo ranjive i koliko puta smo se mučile dijetama i naporima da popravimo ili prihvatimo ono što nam je priroda dala i što nam nije dala. Svaka žena ima pravo da se dotera i namontira i upotrebi sve trikove za prikazivanje sebe u najglamuroznijem mogućem izdanju. I svaka žena ima prava na izrastak, bore i podbradak.
Podržavam i one koje biraju intervencije, da bi se osećale bolje, da bi bolje prikazale ono što jesu. Svaki čovek ima pravo na to, radilo se o punijim usnama, većim grudima, o tetovaži i pirsingu, ili ugrađivanju bodlji u glavu, rascepljivanje jezika i nošenje zmijskih sočiva. Podržavam svaki čin izražavanja integriteta i samosvesti i žao mi je zbog svakog koji to nije.
Prirodna žena jeste urbani mit, baš kao i plastična lepotica, jer priroda je ono što nesvesno izražavaš i ispoljavaš, čime zračiš i sa pet kila silikona u sebi, kao i sa viškom dlaka i kilograma, ili bez svega toga. I sve mi se čini da to ima sve veze sa količinom ljubavi i dobrote koju daješ i primaš.
Aleksina Đorđević
