Da su tada to mogle, te osobe, da sam tada znala o sebi to što su mi potvrdile, nemoguće je zamisliti. Jer onda bismo i oni i ja, još tada bili ovo što smo sada. A to nije bilo moguće – bio je potreban potencijal, naboj, neusklađenost, provokacija, zapitanost, bilo je potrebno vreme za uvide i spoznaje, za rast i razvoj.
Da sam znala da sam obožavana, možda bih postala ohola. Da sam znala da sam u pravu, možda ne bih sebe tako pažljivo osluškivala i preispitivala.
Ali jesam bila pogođena priznanjima i izvinjenjima. Pitala sam se zašto ja nisam znala ništa o tome. Tek sada se pitam da li su oni znali išta o tome? Ah, zakasneli fidbek je doneo zakasneli uvid. Naravno da nisu. Morali su da dorastu kroz sopstveno iskustvo i saznanja. Poenta je u tome što jesu dorasli. Sposobnost da odaju priznanje svedoči o tome. Bravo za njih! I bravo za mene. Svi smo dorasli i omudreli. Razvili smo svoje potencijale i postali ono što jesmo, zahvaljujući, pored ostalog, i tome što su nam se putevi na neko vreme prepleli i ukrstili. Bili smo jedni drugima učenici i učitelji.
Zakasnela priznanja i izvinjenja, stižu upravo na vreme. Kada možemo na tome da budemo zahvalni.
Naslovna fotografija: instagram.com/pepamack
Aleksina Đorđević
