Znam da ima mnogo priča na ovu temu, kao i rečenica koje već znamo napamet. Žene žele ono što su mogle da imaju a nisu, dok muškarci žale za onom koju nisu mogli da osvoje. A šta se desi kada on želi nju, ona njega, ali iz nekog razloga ne mogu da budu ili nisu zajedno? Šta kada izgubiš onu koju voliš…
Upoznali su se na trgu, ona je čekala nekoga ko nije došao, a on, čim ju je video, izvinio se društvu i prišao joj. Upoznali su se, pričali, šetali. Nije im bilo svojstveno, ali dogodilo se. Zaljubili su se, iako su bili neznanci. Bili su umetnici, svako na svoj način. Voleo je da prođe rukom kroz njenu dugu svetlosmeđu kosu, približi je sebi i poljubi. Volela je osećaj šake u šaci, isprepletene prste i njegov osmeh. Provodili su dosta vremena zajedno, ali nikada nisu pričali o budućnosti. Voleo ju je svakim danom sve više.
Iznenada, dogodilo se nešto što je bilo jače od njega, od ljubavi. Nestala je. Nije dolazila, zvala, javljala se. Prošao je četvrtak, petak, subota… Sledeća nedelja, pa ona tamo, svaka je postajala samo sledeća. Zvao ju je i dalje, svuda tražio, išao do stana gde je živela, rekli su mu da tu više niko ne stanuje. Svaki poziv, pošiljka, poseta davala mu je lažnu nadu. Nije ni znao da mu je toliko važna.
Posle godinu dana, neko je pokucao na vrata. Otvorio je, i video nju.
“Objasniću ti sve.”
Ušla je, pratio ju je pogledom, dok su mu se vraćala sećanja. Trg, šetnje pored reke, poljupci, pogledi, osmesi, svađe, mirenja, 10 meseci bačenih u vodu. Pa onda sve što je proživeo dok nije bila tu. Gde je, da li je živa, da li je našla drugog? Setio se svakog četvrtka, petka, subote… Svakog 12. u mesecu, pitao se da li ona pamti. Mrzeo je kada vidi zaljubljene ljude, a u svakoj devojci video je nju, iako nijedna nije ni ličila na Simonu. Oči su mu zasuzile, i nije hteo da joj prizna da mu je teže pao njen povratak nego odlazak.
“Sedi, hoćeš nešto da popiješ?”, rekao je i ne pogledavši je.
“Neću. Došla sam da ti objasnim…”
I dalje je bila lepa, bila je još lepša. Kao da je nije video godinama.
Pošto mu je ispričala razlog odlaska, gledala ga je sva u suzama. Nije plakao. Sva osećanja umrla su u trenutku kada je saznao da je udata. Da li je zaista morala ili ne, više ga se nije ticalo. Još jednom, kao šamar otrežnjenja odzvanjale su mu njene reči u glavi.
“Udata sam.”
Izazvale su muk. Najomraženiju tišinu između bivših ljubavi. Onu kad biste vrištali, a iz ponosa to ne činite. Ako je ikada i mislio da bi sve moglo da bude kao nekada, te reči su otklonile svaku nadu. Mrzeo je sebe što je voli. Koji kliše. Nije joj pokazao koliko ga je zaista pogodila ta vest, a ni ona koliko joj je teško, i kroz šta sve prolazi u životu. Rekla mu je da sada mora da ide, da bi volela da se nađu kasnije, na trgu. Pristao je. To je trenutak kada vaše srce odgovori brže od pameti. Poljubila ga je u obraz, što je izazvalo bujicu osećanja. Sreća, tuga, pa i bes.
Čekao ju je. Osetio je da se krug zatvara tamo gde je i počeo. Tražio je način kako da ublaži teskobu u srcu. Video je kako izlazi iz limuzine i ljubi nekog mladića. Metak, pravo u srce. Imala je sve što poželi, bilo je vidno. Najbolja garderoba, parfemi, pomoćnici, napredak u poslu. Sve je imala, osim ljubavi. Došla je, pozdravila se, sva tobože srećna. Znao ju je. Video je kako je zadrhtala na njegov dodir. Bio je iznerviran pređašnjom scenom, nestala je svaka želja za njom, gadila mu se.
“Zašto si se vratila?”
“Mislila sam da ti dugujem objašnjenje. Uskoro se vraćam u Pariz, tamo sada živim. Došla sam da ti kažem zbogom koje nikad nisam uspela da izustim.”
“Izvoli, reci mi. Reci ako misliš da me ne voliš, i da ti je dovoljno to što imaš sa njim. Zlato, dijamanti, kola, parfemi. Imaš sve, a opet si se vratila. Ovde, gde je sve počelo.”
“Ništa ne shvataš. Mi nikad ne bismo uspeli. Ja… znam šta mi treba, to sam i dobila. Vratila sam se da se kao prijatelj oprostim, jer ti dugujem.”
Nasmešio se.
“Znam ja zbog čega si došla. Tuguj, labude, tuguj. Sećaš se ti i dalje onih jutarnjih šaputanja, razgovora preko telefona, poruka koje si samo ti razumela, pesama. Sigurno misliš i dalje na naše reči, poljupce.”
Približio joj se i šapatom joj izgovorio te reči na uho. Podmuklo joj je uvaljivao sve što je imao da ponudi. Neka oseti sve što je on osećao. Stajala je nepomično, sa suznim očima.
“Kažeš, došla si kao stari prijatelj, a zašto ti onda suze teku? Odaju te, draga moja.”
“Kretenu. Nisam zato došla. Ja… nisam zato došla”, rekla je jecajući.
“Kako ti kažeš. Probaj da me ne voliš. Samo probaj.”
Rekao joj je to, dao joj paket, okrenuo se i otišao. U paketu su bila pisma, pesme, dnevnik, sve što je pisao u njenom odsustvu. Više mu nije bilo potrebno.
To vam je život. Neke ljubavi su srećne, neke nisu. Neke ostvarimo, dok za drugima i dan-danas potajno žalimo. Probajte, bar probajte da ih ne volite.
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vladu Georgijeva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste. “Don’t get confused between my personality & my attitude. My personality is who I am, my attitude depends on who you are.”
