Ako treba da rade nešto što vole i što im ide (da čitaju svoju poeziju, đuskaju, održe prezentaciju), ali imaju tremu, oni će se prvi suočiti i prosto izaći i krenuti, jer znaju da trema popusti čim počneš i posle desetak minuta si već potpuno svoj na svome, a ako čekaju i odlažu, trema će ih drmati sve vreme i opet neće proći pre nego što izađeš i prepustiš se situaciji.
Dakle, ako celog života umireš od treme, sputava te stidljivost, čekaš da on preuzme inicijativu, da ti neko otvori vrata da bi ušla, počni da treniraš – ugledaj se na “razbijače leda“, shvati da je ustati, krenuti, zaustiti, izreći, učiniti nešto prvi, dobrovoljno, javno ili privatno, pre svega olakšanje kojim prekidaš muke čekanja, nadanja, bojazni, oklevanja, predomišljanja. Što bi rekli oni kojima je sve jednostavno – džast du it. Rizikuj, zatvori oči i skoči.
Reci mu prva da ga voliš
Zašto to treba da uradiš? Prvo, zato što je istina. Drugo, zato što je on možda stidljiviji od tebe i oseća to isto, pa će mu biti mnogo lakše da kaže “i ja tebe” a kad izjava ljubavi jednom padne, posle je mnogo lakše ponoviti je i još se gledati u oči pri tom. Treće, zato što on možda uopšte ne oseća isto što i ti, pa ćeš posle “autovanja” znati na čemu si i moći ćeš da odlučiš da li ćeš da voziš svoju priču i da se nadaš da ćeš ga raskraviti, pridobiti, očarati, da će te zavoleti i uzvratiti na isti način, ili ćeš se distancirati, spustiti loptu, a možda i odustati.
