Šta je komunikacija? To je razgovor u kome se sagovornici trude da izlože svoja osećanja i razmišljanja tako da se razumeju i bez međusobnog optuživanja. Zvuči prosto i kao nešto što svako ume, ali u praksi, komunikacija se sužava, zatvara i upada u začarane krugove, jer je veoma teško ostati otvoren za primanje informacija i ulagati pažnju i napor da ih razumemo, dok nas problem o kome govorimo plaši, uznemirava, ljuti i rastužuje. Razgovori među partnerima često se pretvaraju u svađu ili nadmudrivanje – nastojanje da svako dokaže da je u pravu i da nametne onom drugom svoj stav.
Komunikacija je upravo suprotna od toga. Nije važno ko je u pravu, nego šta je istina. A dvoje ljudi mogu imati različite istine, potpuno realne i validne u njihovim sistemima vrednosti. Zato se komunikacija uči, a neki koraci u tom učenju nam izgledaju uvredljivo naivni i prosti – pa valjda nismo ometeni u razvoju?! Ali kad ulazimo u mračne tunele komunikacije, moramo imati neke table koje obeležavaju pravac, ili makar naziv tunela. Brzinska komunikacija, dnevni dogovori, menjanje planova, problem u najavi, problem koji smo prevideli, minsko polje… To su samo neka imena u lavirintskom spletu pravaca komunikacije. U odnosu na zapletenost, višeslojnost, zahteve i zamke komunikacije, bilo bi ispravno da svako sebe smatra ometenim u razvoju i da polazi od pretpostavke da ništa ne treba pretpostavljati i podrazumevati.
