Poznajete onaj osećaj kad vam nivo tolerancije opada naglo i obrnuto proporcionalno nivou hladnog besa koji raste. Ono kad pomislite kako imate posla sa bednim crvom koga treba zgaziti i ne nalazite reči kojima biste izrazili prezrenje koje osećate. I znate kako se grozno osećate posle toga. Vaša sopstvena osećanja u stanju su da vam urade ono što njegova najgora ponašanja nisu. Jer, vi se tu suočavate sa jednom jedinom, poražavajućom istinom – ako taj čovek, takav kakav je, bez ikakvih naročitih vrlina i sposbnosti, koga sam prihvatila i zavolela i čije slabosti večito tolerišem, ne može da pokaže ni malo zahvalnosti, ne oseća se inspirisano da daje najbolje od sebe, nego samo i svaki put želi da me izazove, da probije granice moje tolerancije i da me suoči sa ovim kako se sada osećam, onda šta će mi takav čovek? Možda je njegov jedini posao da me suočava sa mojim niskim kriterijumima, preteranom tolerancijom, kompromisom koji sam napravila sa svojim srcem, jer da li ja zaista mogu da volim takvog čoveka, kad prema njemu mogu da osećam takav prezir? Ali ako on taj posao obavlja temeljno i konstantno, a ja se još nisam makla sa mesta, da li to znači da sam kreten, glupača, mazohista? Da ni ja ništa ne želim da uvidim i naučim i da neću da budem najbolje verzija sebe? Da li ja sebe potcenjujem i kažnjavam, kad pristajem da budem sa nekim od koga je tako lako biti bolji, pametniji, velikodušniji, tolerantniji, razumniji? I najzad, zbog čega ja to činim i dokle ću?
Pa, kad sebi postavite sva ova pitanja, odgovori su blizu, verovatno tik ispod površine svesti i samo čekaju da im dozvolite da se pojave, da ih najzad primetite iako su možda svima oko vas i više nego očigledni. Pitajte neku dobru prijateljicu, u čiju pamet i iskrenost imate poverenja. Neka vam napravi opservaciju, i neka vas ne štedi. Možda vam treba da čujete da vam neko govori ono što i sami znate sve vreme.
