Preuzimajući odgovornost za svoju samostalnost, žena postaje organizovana, snalažljiva, ambiciozna i svesna toga koliko stvari mora i može da hendluje – ona je često samohrana majka i žena zmaj, kako se to danas definiše. Niko ne stoji iza nje, nema muškarca da joj bude zaštitnik i da se na njega oslanja, a u spoznaji da je slobodna i nezavisna ima prilično gorčine. Samostalne žene često izjavljuju da im ne treba neko ko će da im komplikuje život, jer je već dovoljno komplikovan. Ali kad sretne muškarca koji joj se sviđa, kad se pojave osećanja, nezavisna žena se sreće sa velikim izazovom – ili će ga pustiti i uključiti u svoj život i onda će joj postati potreban, ili će ga držati na periferiji, neće tražiti i očekivati od njega da joj olakšava život i sa njom deli odgovornost, a onda će početi da ga prezire.
To je ono što muškarce ugrožava – oni ne žele da budu smetnja i komplikacija, ne žele da budu manje vredni, ne žele da ostanu na periferiji odnosa. Čak i kad im odgovara veza koja ih ne obavezuje mnogo u tom smislu, svest o tome da ženi sa kojom su nisu potrebni i da bi se njen život odvijao punim tempom i bez njih, ponižavajuća je.
Kad muškarac oseća da je uvek na drugom mestu i da je sve važnije od njega, on je u podređenom položaju, koji atakuje na njegovu muževnost, a žena se suočava sa tim da mora da mu napravi mesto u svom životu, da ga uključi i uvaži, ako ne želi da ga izgubi. I to je ogroman izazov za oboje – za nezavisnu ženu, da omogući, prizna i prihvati da joj je neko potreban i za muškarca da prevaziđe zahteve ega i postane ravnopravan partner.
