Kad upoznajemo nekog novog, dok smo daleko od uigranosti u kojoj jedno drugom završavamo rečenice i po pogledu i izrazu lica tačno znamo šta misli, ne treba ništa da podrazumevamo.
Svako nastupa iz svog iskustva, sa svojim sistemom vrednosti, svojim značenjima važnih pojmova i ko zna šta on misli kad kaže je l’ izlaziš sutra?
Možda za sutra već ima zakazan dejt, pa da je ne izvede tu gde ćete vi doći. Možda on sutra ne može da izađe. A možda želi da se sutra ponovo sretnete na istom mestu.
Onda, možda sa nekim održavate kontakt elektronskim putem. Mnogo ljudi danas komunicira preko Skajpa, ili četuje, češće nego što razgovara telefonom. Možemo satima tako da razgovaramo i trudeći se da se upoznamo, razmenjujemo informacije, stavove, iskustva i uvide. Na taj način saznaćemo da li je neko duhovit i da li imamo slična interesovanja, napravićemo prilično preciznu skicu nečijih interesovanja. Ali po tome što je neko ljubazan, prijatan i predusretljiv na bezbednoj udaljenosti, ne možemo da zaključimo ništa dovoljno precizno. Osim ako je susret sasvim moguć, a on ga nikako ne predlaže, ne organizuje i ne pominje. Onda se verovatno bolje oseća na bezbednoj udaljenosti.
Na daljinu, ili u susretima, nikome nećete pročitati misli. Ako ne vodite vrlo neposredne razgovore i oslanjate se na ma znaš, razumeš ti to i da ti ne objašnjavam, na neki osećaj sličnosti i prepoznavanja, neke zablude ćete sigurno izgraditi.
Možda on misli da je iskren, dok je vama njegovo ponašanje i ophođenje jedino puno nagoveštaja.
Možda vi verujete da ste posebni i autentični, a on vas u mislima upoređuje sa nekim na koga ga podsećate i vaše (po vašem mišljenju) jasno i artikulisano ponašanje i izjašnjavanje doživljava kao nevaspitanje ili atak.
Šta li misli sada?
Možda se on udvara, a vi mislite da odugovlači.
Možda je on stvarno veoma dobar čovek i veoma osećajan, kako biste hteli da verujete, a možda je stvarno neuhvatljiv, kao što vam lepo kaže da jeste.
To što vi mislite da to što vam kaže bitno je da sam te pronašao znači da je spreman da vam pokloni svoje srce, da je najzad odahnuo, da želi da se opusti i raduje – samo zato što biste vi to mislili pri takvoj izjavi, ne znači ništa. To je vaše tumačenje.
Ne znam za vas, ali meni bi život bio hiljadu puta jednostavniji, rasterećeniji od tripovanja, gluposti i pogrešnog tumačenja kad bismo stvarno mogli da čitamo misli. O, kako bi mi bilo slatko u onim trenucima kad ćutim ne zato što hoću da sakrijem misli, nego zato što me sramota na nečiji red, što ne čuje sebe kako je bedan i tupav, a ne mogu to baš da kažem, ne ide. Ali kad bi sam mogao da dočita direktno iz moje glave, ne bih se bunila uopšte. Čak i ako to znači da bih sve te gluposti kojima me neko inače smara morala da čujem i pre nego što ih izgovori.
Mnogo češće nastojim da svoje misli izrazim jednostavno i precizno, onako kako će me razumeti, da bih izbegla pogrešno tumačenje. Ali tumačenje nije do mog izražavanja toliko koliko do tumača. Misli koje krijem iz čiste kurtoazije i konvencionalnosti rado bih dala na čitanje. Naročito onima koji ih izazivaju.
Kad bi mogli da mi čitaju iz glave i oni koje volim i oni koje bih rado volela i oni koje trpim i oni koje ne mogu da smislim, rasteretili bi me silno.
Da se patentira čitanje misli, ja sam za.
