Da budem iskrena, kada bih imala pravo na jednu želju, poželela bih da mi se vratiš. Od svega što bih na ovom božanstvenom svetu mogla da zaželim, ja bih izabrala nešto tako. Kako glupo i deprimirajuće. Nikada mi neće biti jasno kako se to čovečije srce tvrdoglavo veže upravo za nekog ko ga je slomio na najsitnije deliće, ili zašto naše misli uvek uporno plove u nekom ludački pogrešnom pravcu, prkoseći svim zakonima logike i zdravog razuma.
Pročitala sam negde kako, u velikom broju slučajeva, žene nakon što su ostavljene još više vole svog partnera. Eto, to je ženska ćud: uzme joj srce, dušu i telo, istroši svaki atom energije, razori je iznutra, ostavi je, i na kraju ga ona i dalje voli… A ne zna čak ni zašto. To je valjda još jedno u nizu ženskih prokletstava.
Ni hiljadu zbogom ne moraju da znače kraj
Dok svaki gram pameti koju imam vrišti kakvo si đubre bio, podsećajući me na tvoje prljave igre i veoma uverljivu gomilu laži, moje srce iznova i iznova zaboravlja svu tu prljavštinu, prizivajući u sećanja neke davne slike velike ljubavi, i tera me na grozničavo osećanje nostalgije.
Neverovatno, ali ponekad mi se čak desi da zaista ne mogu da se setim ničega ružnog što si uradio. Sedim uplakana i slomljena i znam da si me povredio, a ne sećam se zašto. I samo mi nedostaješ, i nedostaješ, i nedostaješ…
I tada, kada mi fališ, čitam tvoje mejlove, jer, na kraju, ispostavilo se da su oni jedino lepo što je ostalo posle tebe, i znam da će ponovo izazvati poplavu suza i uspomena, ali to mi ne smeta. Čini mi se da su u tih par redova ostale zarobljene naše stare, tople emocije, i da u njima i dalje živi onaj divni čovek koga sam zavolela.
Kada bi viša sila, sudbina, univerzum, život ili nazovi to kako god, umeli da poslušaju vapaje mog srca, u neko sunčano jutro probudio bi me zvuk tvoje poruke. Na neveštom srpskom ispiskarao bi, kao mnogo puta pre, da me voliš i da će na kraju sve biti baš kako treba. Ja bih sigurno prvo potrčala da čujem pesmu koja me uvek neodoljivo podseća na tebe, onda bih pustila par suza radosnica, pa bih zvala Bobi da podelim sreću sa njom i udruženim snagama smislile bismo adekvatan odgovor. Ženska posla.
Pošto se ljudske sudbine uglavnom kroje nezavisno od naših želja i težnji, znam da će takav scenario izostati. U neko sunčano jutro probudiće me misao kako te i dalje nema, mada je prošlo čitavih 60 dana. Negde na vrelom beogradskom asfaltu slučajno ću čuti te glupe note, onda će mi se oči naprasno napuniti suzama, pa ću pozvati Bobi da po ko zna koji put čujem par utešnih reči. O tome kako sa sobom nosiš samo vreću razočaranja i laži, da si mi, ostavivši me, u stvari učinio uslugu, te kako zaslužujem više i bolje i da ti, jednostavno, nisi bio onaj pravi. I ja ću znati da je ona sasvim u pravu, i da neko tamo gore bolje od mene same piše priču mog života, ali i dalje ću silno i neuništivo želeti da kao nekada bezbrižno zaspim u tvom zagrljaju, dok čvrsto držiš moju ruku, ostavljajući usputne poljupce u kosi.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
