Prolećno čišćenje

Dragi ljudi,

Dosta je! Ali stvarno je dosta! Iako sam, možda, još odavno shvatio od kolike je važnosti da se najzad probudimo, tek sam sada osetio istinsku potrebu da povodom toga nešto i preduzmem. Nikada nije kasno, zar ne?

Dosta je bilo! Budimo se! Zime su prošle. A bilo ih je mnogo. Stiglo je proleće. Cveće će da zaspe vazduh mirisima, bojama i životom. Šarenilo prirode obasuće planetu. Ljudi će čistiti ormare i staru odeću bacati ili poklanjati onima koji nemaju. Sve će delovati kao da se nešto menja. A zapravo se ništa neće promeniti. Pravo proleće nikada neće stići i svi ćemo ostati zanavek zavejani mećavom kojoj nema kraja.

Da li ste čitali knjigu “Domaćin” autorke Stefani Majer (Stephanie Meyer), po čijim motivima ovih dana izlazi istoimeni film? U knjizi je prikazan svet u kome su Duše, vanzemaljska vrsta, okupirale planetu Zemlju, i budući da nisu fizička stvorenja, zauzele ljudska tela – brišući njihove umove. Te Duše su sve ono što mi, ljudi, nismo. Nikada ne bih voleo da nam se to desi – jer lepota nije u bezgrešnosti – ali nije naodmet da poradimo, pored čišćenja svojih plakara, i na pročišćenju sopstvenih duša.

Ja biram da volim!

Postali smo previše setni, previše mračni, previše nepristupačni, drski i bezobrazni. Svakodnevica koju smo sami stvorili, paradoksalno, izvlači iz nas sve najgore. Ogorčeni ličnim neuspesima i nezadovoljstvima ukorenjenim u ko zna čijoj bašti, propovedamo nasilje i mržnju. Tučemo se međusobno, vređamo, kunemo, psujemo i ubijamo. Našu decu učimo da uvek uzvrate kada ih neko udari. Učimo ih da budu sebična i nikada nikome ne veruju. A onda mi, ti isti životni učitelji, kada se namrgođeni vratimo sa naših poslova, tu istu decu tučemo, psujemo ili, jednostavno, ne primećujemo.

Prijatelji više nisu prijatelji. Sve su osim toga. Rade nam iza leđa, ogovaruju, podmeću zamke i kopaju rupe, a svaka njihova usluga – ispostavi se kasnije – medveđa je. Interes je progutao sve, pa i prijateljstvo. Nema oproštaja niti razumevanja. “Ako ti meni, i ja ću tebi” – postalo je životna vodilja svih nas. Nismo spremni na žrtvu. Nismo voljni za ulaganje našeg bića u nešto što se zove odnos – bilo koje vrste. Naše lične obaveze postaju glavni prioriteti. Svi smo toliko prezauzeti, toliko obuzeti nevažnim obavezama, da nismo u stanju da izdvojimo bar nekoliko trenutaka za ono najvažnije u ovom životu – da pošaljemo osmeh, poljubac ili koju lepu reč.

Zlo se toliko ustoličilo u nama, da njegova rugoba uništava planetu. A ne mora da bude tako. Jer to isto zlo nije ništa više no izbor. Naš lični izbor. Ratovi, ubistva, uništavanja planete; pa čak i ona mala zla kao što su podmetanja, podsmevanja, laži i druga – sve je delo našeg izbora. I zašto onda biramo da budemo toliko zli? Zašto? Zar je toliko udobnije, toplije, sigurnije bita zla osoba?

Koliko ljudi ima na ovoj planeti? Mnogo. Sasvim dovoljno za jednu veliku i srećnu porodicu. Smešno je koliko smo spremni da se međusobno mrzimo sve dok nas ne zadesi ista nesreća. Tek tada ćemo se ujediniti u jedno i shvatiti da smo jedni drugima najbliži, i da samo zajedno možemo izgraditi najlepše i najdivnije svetove o kojima maštamo. A do tada ćemo se ponašati kao da smo samo u prolazu, kao da smo iz nekog razloga bolji od drugih ljudi i polažemo veće pravo na sreću. Mogu nas razlikovati društva, religije, politike, države, ali zapravo – sve smo to sami stvorili. Čak i ono što nam je priroda podarila, kao što su boja kože, kose i očiju; pa i visina, težina, seksualni i drugi nagoni – sve je nebitno dok god u našim telima kuca isto srce i živi ista duša, ona koja ima snove, koja veruje, pati i voli. A od nas, našeg uma, zavisi da li će ta duša sijati ili ne.

Iako je svako vreme pogodno za početak, proleće je možda najbolji izbor. Zato vas pozivam da ovog proleća očistimo i naše duše. Ovaj tekst neće pročitati mnogo ljudi, a još manje će stvarno nešto preduzeti, ali svaki korak, pa i onaj najmanji, vredan je. Jer nada umire poslednja. Na kraju će naša planeta sijati. Nadajmo se tome. I ko zna, možda, naposletku, zaseni i samo sunce.