Zagrizao si život, a život ipak guta tebe parče. Život se rastrgnuti ne da, i kada suprotno misliš – uvek život tebe, makar u jednom trenutku, tvojim zubima troši i žvaće. Od života imaš života ukuse, kada zagrizeš i kada ti u ustima jedino ukus, onoga što si hteo da imaš, ostane. Kada zagrizeš i kada dobiješ ukuse čežnje i bola; svega onoga što nisi hteo, a što mora da progutaš. Gorkim se ukusima oni spokojni zaboravljaju. Naizgled ni ne čuvamo što je jednom godilo, kao da nam ne treba – a, vazdan ćemo novu sreću da tražimo pored već postojeće, prašnjave, sreće. Starog se dobrog odričemo, ne sećamo; tako jednom i nateramo onog kog odstranjujemo da se i on sam lepog odrekne i da ga jednom zaboravi.
Da,Momo, da. Posle ljubavi ništa ne ostaje, al’ to nije sve. Posle ljubavi nastaje jedna zver, uplašena, od ljudi povučena, od ljudi bolesna. A, kad ojača i snage smogne, banuće među ljude iz samnice bola, iz zatočeništva; čije zidove, kandžama, zasićene svojom krvlju, a tuđe gladne, grebu i ruše, ne bi li izašle. Banuće jedna zver pred očima ljudi, ljudi koji će se, pred njom, prestravljeni time šta čovek može, sklanjati. Nastaje krvoločni nagon da rasitnimo sve što su raskomadali jednom nama.Nastaje ravnodušnost, nestaje duše. U srcu, ako pretpostavimo da ga još uvek ima, nastaje hodnik hladni, dugi, nedovršivi. Srce pumpa krv koja se ledi. Sve funkcije tela su jedino mehaničke, ničeg ljudskog nema da ih toplinom razblaži.
Nastaju suva usta, usta prohladna, od reči, koje ne čuje onaj koji odlazi, nazebla, otvorena, ali nema. Nastaju dani u kojima se vucaramo; raskorak nikome jasan, nama nepotreban, al’ ipak naš i sjedinjen sa nama.
Posle ljubavi nastaje…
Dim od cigarete. Nakvašeni jastuci, perjani od smrti, satkani od sitnica koje su do juče spavale po njima. Cigarete. Dve ili tri otvorene pakle koje će neposredno nakon osvanulog, i budno dočekanog, jutra već da nestanu. Krenućemo po nove. Slama se jezik dok se izgovara « Daj jednu paklu », na trafici na uglu ulice; ulice strošene sećanjima koja bahato plešu pred očima. Slomićese ruke dok pružamo novac; čitavo biće koje vrišti kroz oči, biće koje svi oronulo vide, a koje, buduća zver ne oseća.
Prosuti konjak po čaršavu. Prsti koji kosom prolaze, ali ne kao njegovi, jednom mekano i nežno, već nasilno, kažnjivo. Iščupani pramen kose.
Utrnulo biće koje se samo sebi smeje; promiskuitetna kurva, pali anđeo, rođena i očuvana u posteljici dobrote, kurva koja se lepi za krevete neznanaca. Nastaje samo želja, da jednom u tom mraku, ljubeći tuđe usne, sebe, na ono što nema više, podseti. I poslužiće toj želji sene, navešće je na tren da ugleda Njega. Iz utrobe vrviće joj krv, optičkom varkom zavarana, pustiće suzu – neće se ništa primetiti od već preznojenog, vodom napora oblivenog, tela.
I zver je ponekad čovek, samo utrnulih osećanja. Kosti osećanja koje, dok trule, tu istu zver navode da plače. Trulež kao podsetnik na ono šta truli, jedan čovek.
Da, Momo, ipak da. Posle ljubavi ništa, ipak ništa, ne ostaje. Posle ljubavi nastaje. Posle ljubavi se postaje ogledalo nečoveka koji je jednom u vama uništio čoveka.
Život je to, slobodnih otvora, ulaza i izlaza. Nije nečovek onaj koji ostavlja, svako prava na to ima, nečovek je onaj koji ne zna pristojno da ode.
