Ha, poverovali ste u prvom trenutku, priznajte. I ja sam se primila, pa sam pročitala tekst.
Ključni sastojak leka je da se doslovno morate odreći te osobe, jer je u pitanju borba između logičkog i instiktivnog. Super. A kako se to radi?
Možda neki ritual, kao pri krštenju, kad se odričete sotone?
Odričem se osobe koja mi je slomila srce, odričem se osobe koja mi je slomila srce, odričem se… koje osobe? Juhuuuu, radiiii!!!
Zajebavam vas. Ne radi ni kod sotone, a kamoli kod sotone koja vam je slomila srce.
Potrebno je nešto više da bi se đavo isterao.
Jer kad jednom uđe, oseća se kao kod kuće, razbaškari se i pravi lom, tamo gde vi pokušavate da održite neki red.
Služi se vašim instinktivnim delom i ne jebe vašu logiku.
Racionalizacija ne pomaže, odricanje ne pomaže.
Možda malo pomaže iskustvo.
Ako ste skloni da se zaletite i zaljubite, posmatrajte sebe kao opsednutog i kao bolesnika. Zapravo, kao opsednutog bolesnika.
Jer, niste se vi zaljubili u čoveka, nego u sopstvena očekivanja, u sopstvenu percepciju tog čoveka, u svoje viđenje njegovih potencijala, odnosno onoga što bi mogao da vam pruži da bi se pored njega osećali onako kako volite da se osećate. Zaljubljeno.
Shvatite da je predmet vaše zaljubljenosti sitan, bedan i nevažan
Zaljubljenost je bolesno i opsesivno stanje, čak i kad je uzvraćena, u kom slučaju bolest nije ništa ozbiljnija, samo duže traje.
Uzvraćena zaljubljenost se potroši posle nekoliko meseci, kad se realnost nataloži, nakupi, nabubri i počne da kipi, da se nameće tako da ne možete da je ignorišete.
Uzavrelost realnosti poništava uzavrelost osećanja i tada imate izbor – hoćete li početi da se lečite, ili ćete nastaviti sa prihvatanjem, upoznavanjem i produbljivanjem, dok ne dospete do ljubavi.
Često sa lakoćom odlučite da vam je dosta da budete bolesnik zbog nekog ko će vam pre ili kasnije slomiti srce, izneveriti očekivanja, ko nikada neće razviti taj potencijal koji izgleda samo vi vidite u njemu i pored koga se nikada više nećete osećati onako kako volite. Zaljubljeno.
Jer, osoba u koju smo zaljubljeni uglavnom nam đavolski smeta da gajimo svoju zaljubljenost. Osujećuje nas na svakom koraku.
Tako radi realnost.
Ni jedan poluizmaštani objekat naše zaljubljenosti ne može da prođe ispit realnosti.
Jer niko nije divan. Niko nije divan onako kako nam se učinilo da jeste i kako naivno priželjkujemo da bude. Možda je neko divan na neki način koji nama ne znači ništa, ali mi tu ne možemo ništa.
Jer ako nismo zaljubljeni, to jest, ako ne počnemo od bolesti, nismo ni u stanju da krenemo ka ozdravljenju, ma u kom pravcu ono vodilo.
Ne možemo tek tako dati nekome šansu zato što je plemenit, razuman i human, kad je nizak, ćelav i neprivlačan. Nama.
Ali možemo realno sagledati nekoga od koga smo se razboleli. Samo mora da prođe neko vreme. Nekoliko meseci. Da se zaljubljenost istutnji, da potroši materijal kojim se hrani i dopusti nam da vidimo kako stvari stoje.
Taj u koga smo se zaljubili ne zna da mi postojimo, ili ako i zna, uopšte ga ne zanimamo. Vrlo lekovita spoznaja.
Taj koji nam daje nadu i podstiče zapaljenje srčanih kapaciteta nije u stanju ništa drugo ni da čini. Osim da povremeno baci neko drvo na vatru i udalji se. Ne pada mu na pamet da sedne i greje se na toj vatri. Vrlo, vrlo lekovita spoznaja.
Da biste došli do lekovitih spoznaja, dakle, morate znati da ste se razboleli, setiti se kako je bilo prošli put (i prošlih pet puta) i ne smete svoja osećanja shvatati ozbiljno. I ranije su vas uvaljivala.
Sa godinama, bolest sve kraće traje, jer nagomilano iskustvo pomaže pritisku realnosti.
Sa godinama, sve manje cenite zaljubljenost, a sve više vas interesuje zdrava međusobnost, od koje se ljubav suštinski sastoji.
Pa, možda ćete vi pronaći lek za slomljeno srce.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
