Pamtim neke baš gadne fejlove. U stvari, svaki put kad sam pokušala da se pripremim psihički za nešto neprijatno što neminovno dolazi, nikako mi nije uspelo. Možda ja nemam pojma kako se obavlje psihička priprema, a možda to prosto ne radi. Stvarno, da li je neko manje patio, samo zato što je znao da patnja neminovno dolazi, što ide uz životni paket koji je pazario? Kao, znala sam da je to na redu, pa što mi je sad toliko teško, zar se nisam pomirila sa tim? Nisam mogla unapred da prihvatim stvari koje se još nisu desile, dok se nisu desile, iako sam znala da će se desiti. Svi napori u tom smislu samo su mi zagorčali vreme nedešavanja. Umesto da upijam trenutke pre promene, da ih doživljavam do kraja, uspevala sam jedino da budem anksiozna, da ne spavam, da brinem. I da na kraju jedva čekam da se to nešto već jednom desi, da mogu već jednom da prođem kroz to i pregrmim. Ako je to psihička priprema, onda ništa.
Ali, kad sam iščekivala dobre stvari, bilo je dobro. Radovanje unapred mi nije kvarilo radost iščekivanog dešavanja. Jer nisam morala da prihvatam unapred ništa što mi pada teško i što bih da odložim i što ne želim da se desi.
I na kraju, sva priprema koju priznajem, odnosi se na praktičnu pripremu. Farbanje, depilacija, pripremanje garderobe, pakovanje. Bila sam spremna za porođaj, ali nisam se plašila. Samo sam imala tremu – da li ću to da odradim kako valja? Sledeći put sam bila još spremnija – ponela sam i hranu, jer sam znala da ću gladovati, ako nemam ništa pri ruci. Biti spreman, znači imati trening, psihička priprema uopšte nije dovljna. Potrebna je i fizička i emotivna i logistička. Najviše logistička. Ako imam šta da jedem, u startu imam bolje izglede u raznim vrstama vanrednih stanja i situacija. Imam punu terasu petolitarskih balona vode, a imam i kanistere i bure. Jer znam kako je kad danima nema tekuće vode. Izolacija me doduše, zatekla nespremnu. Nekad sam u špajzu obavezno imala džak krompira, džak luka, džakče oraha i nekoliko kilograma brašna, pa sam se baš bila iznervirala što nisam spremna. Psihička priprema? Ništa. Kako da se pripremim na neizvesnost? Ne znam šta se događa, koliko će da traje i kakve će posledice imati. Nadam se da ću poživeti da saznam ovo poslednje. I nije mi najgora neizvesnost. Lako mi je da prihvatim da nemam uticaj, nemam tačne informacije i nemam orijentaciju. Mogu sve da pustim i da se upravljam prema trenutnim koordinatama u vremenu i prostoru. Mogu da razumem da ljudi pucaju pod pritiskom neizvesnosti i oprečnih informacija, ali meni nije teško da se borim sa nevidljivim neprijateljima. Milion tona mi je teže da se borim protiv definisanih i nepobedivih. Borba nije baš tačan pojam, osim ako je organizovanje dnevnog funkcionisanja u vanrednim okolnostima oblik borbe. A jeste.
A možda smisao psihičke pripreme uopšte nije u tome da bude lakše kad neminovno dođe, nego da te majndsetuje na “borbu”. Organizaciju, funkcionisanje, određivanje prioriteta, smišljanje kako da uradiš ovu ili onu praktičnu stvar, koja će olakšati život.
Pripreme mi loše idu, definitivno, ali mi je improvizacija jača strana. Kad pogledam, možda i jesam pripremljena za vanredna stanja, iako za redovna baš i nisam.
A kad pomislim šta li nas čeka sledeće, odmah zatim pomislim i da nema načina da se pripremim za to, osim ako sav dosadašnji život nije priprema za sve što može da usledi.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
