Istina je da nije bilo godina u kojima sam bila, a da sam znala šta bi trebalo. Prepoznavala sam neke istine i uskakala u njih glavačke, redovno precenjujući dubinu. Dok su drugi razbijali glavu o zidove, ja sam svoju razbijala o dna. Sa onim prkosnim, buntovničkim osećanjem ponosa. Pa šta? Moj život, moja glava, moje dno, jebite se. Godinama mi je inat bio jedina pokretačka energija i dobro me služio. Sad je, od čistog britkog inata, ostao samo mutni tupi otpor. Zatupljena ivica za koju se držim, ne uspevajući ni da se posečem. Ili možda ona drži mene. Ili je srasla sa mojim povredama prilikom silnih razbijanja glave. U tom smislu, kad zamislim svoj hod po ivici, vidim da zapravo dubim na glavi, sa nogama u vazduhu.
View this post on Instagram
I ta ivica. To uopšte nije ivica provalije. To je jedna obična linija. Crta. Brazda. Putanja. Žica, za koju sam vezana kao oni nesrećni kučići u seoskim dvorištima, što trče kao ludi, ali samo putanjom na kojoj ih drži lanac prikačen za tu žicu. Samo što ja volim da zamišljam da sam hrabra ekvilibristkinja, a ne vezano pseto. Istina je da bih zadavila one koji vezuju pse. A pošto je istina krvoločna, onda obloga od kompromisa. Nisam ja pas, niko me nije vezao, ja sam igračica na žici, hodačica po ivici, čija veština i rizikovanje krivi vratove i zaustavlja dahove. I rasipam svoju slobodu na izmišljanje reči i krivljenje gramatike u skladu sa mojim, ah, prepoznatljivim stilom. I ozbiljno popizdim kad me neko lektoriše, totalno neosetljiv na moju pesničku prozu.
Nije mi više tako zabavno sa sobom. A samo sa svojom glavom mogu da igram „između dve vatre“. Ponekad mislim da hoću neku drugu igru, a ponekad da mi je dosta svake igre. Ponekad samo mislim da mi je dosta. Možda bi trebalo da… Istina je da bih mogla da smislim kako da završim ovu rečenicu, ali više mi se ne smišljaju istine.
Naslovna fotografija: instagram.com/onparledemode
Aleksina Đorđević
