Nego, da ne budem samo dramatična. Svesna sam da se život neće završiti kada napunim trideset. Nisam čak ni osoba koja se plaši svojih rođendana, štaviše, veoma ih volim. Svakako starimo i rođendani dolaze i prolaze, pa zašto onda ne bismo makar proslavili to što smo na ovoj planeti. Sve se lakše podnese uz parče torte, rakiju i ljude koje volite. Kada sam napunila 25 godina, jedan od najboljih prijatelja poklonio mi je ilustraciju Ane Popescu, znajući koliko volim njen rad, i na pozadini napisao nešto u stilu: Dobro došla u svet u kojem si bliža tridesetoj nego dvadesetoj, videćeš, mnogo je bolje ovde. Tada nisam ni znala koliko je bio u pravu, a sada sa prvom sedom, konačno razumem. Čak i uz svu unutrašnju paniku koju osećam kada je u pitanju vreme koje neminovno prolazi, shvatam koliko je važno to što sam svesna svakog trenutka i što u svakom nalazim smisao. Sada mnogo više cenim mir, lepe trenutke i provođenje vremena na način koji me usrećuje. Iako imam manje vremena, koristim ga bolje.
View this post on Instagram
Jutros sam, ponesena svojim elanom prihvatanja tridesetih, čak i mami rekla kako sam našla prvu sedu, na šta je na brzo odgovorila sa – ne, nisi. I mogu da je razumem. Kao da je pokušala da od sebe sakrije činjenicu da njena ćerka više nije devojčica, iako je svesna toga da sam već odavno odrasla. Ali, srećna sam što sama ne krijem svoju sedu od sebe. Ništa neću dobiti time što se pravim da i dalje imam dvadeset i dve. Jer, sada sam zapravo u momentu koji mi se čini savršenim i zbog kog sam mirna po pitanju budućnosti. Evo mog trenutnog životnog brojčanog stanja, koje to potvrđuje:
- seda – jedna
- unutrašnje godine – dvadeset i dve
- zvanične godine – dvadeset i osam
- putovanja u planu – dva
- dobrih prijatelja – dovoljno
Mislim da ću biti i više nego okej.
Naslovna fotografija: instagram.com/_nedaleko
Jovana Pantić
