Nisam je prepoznala, iako sam verovala da je znam. Posmatrala sam je izbliza, u bliskim osobama, naslućivala je u nekim momentima u sebi – bio je to osećaj stajanja na ivici bez ikave spremnosti i mogućnosti da učinim bilo šta drugo, osim da tu stojim, dok istovremeno posmatram sebe kako tu stojim i pitam se šta će da se desi. Hoće li me nešto gurnuti preko, pa ću samo da se stropoštam, ili će me nešto povući unazad, ili ću početi da hodam tom ivicom, izazivajući jedno ili drugo. Ne, samo sam stajala, svesna da bilo šta može da se desi i da će se nešto verovatno desiti. Ali upravo ta perspektiva, ta sposobnost da vidim sebe kako ne činim ništa, ne osećam ništa i fatalistički čekam, bila je otklon u odnosu na depresiju i sprečila me da zakoračim preko ivice. Pitala sam se šta je to što bi me povuklo unazad, a kad sam sebi postavila to pitanje, odmah sam znala odgovor. I ubrzo se desilo ono jedino što je moglo da me odvuče od ivice, da me angažuje i uključi – infuzija života me je osnažila i oživela.
Da li sam otada živela na aparatima?
Nisam, živela sam u svesti. Intervencija infuzijom života je došla naručena mojom spoznajom i jasnoćom. Tako radi moja glava. Mora da razume, da postavi prava pitanja i da pronađe odgovore. A kad kažem glava, mislim na sinergiju razuma, svesti, osećaja, spoznaje i doživljaja. Uvek sam imala tu sposobnost da posmatram sebe odvojeno od sebe i uzimala sam je zdravo za gotovo. Nisam mogla ni da zamislim da izgubim perspektivu, da zalutam u mraku, da ne znam šta je gore, a šta dole. Bila sam dosta mlađa, deca su mi bila mala, ali tada, na toj ivici, uopšte nisam mislila na decu. Radilo se samo o meni, o mojoj duši, o mom biću. Tada sam malo bolje razumela kako neka majka može da se ubije i ostavi decu, ne razmišljajući o tome šta njen čin čini njima. Bila sam zdrava i stabilna i uplašilo me to što sam naslutila da može da mi se desi da postanem bolesna i labilna i taj strah je verovatno deo zdravlja i stabilnosti.
Ljubav prema sebi i prema životu zaista dolazi na prvo mesto i spasava život, kad se nađeš na ivici. Verovala sam da nikada neću zakoračiti preko te ivice i nisam uzela u obzir opasnost da nešto može da me odgura preko nje, toliko koraka odjednom, da uopšte i ne moram da zakoračim, da nešto može da me gurne. Verovala sam da upravljam sobom i svojim životom i da sam dovoljno opremljena snagom svesnosti, stabilnosti i sposobnošću posmatranja sebe iz šire perspektive, da se zaštitim od prekoračenja.
I dalje verujem u svoju snagu svesnosti i stabilnosti, ali u upravljanje, otpor i borbu, više ne verujem. Ne možeš da se opireš kad ne znaš čemu se opireš (sebi?) i ne možeš da se boriš kad ne znaš ko ti je protivnik (tvoje sopstveno ja?). Ta borba je izgubljena, jer je jedini način da pobediš, da uništiš sebe.
Životna iskušenja bi trebalo da su po meri naših sposobnosti da se sa njima suočimo i da od njih učimo. Ili su tu da izazovu i iskušaju upravo te sposobnosti?
Kada sam sa depresijom zaorala svoju prvu brazdu, pojma nisam imala da je to ono što se dešava. Nije se dešavalo ništa van mog intelektualnog razumevanja i rezonovanja, tako da sam upala u potpuni kliše – sindrom praznog gnezda je standard i šablon – ali moje arogantno ubeđenje da sam ja iznad klišea sarađivalo je sa suženjem svesti koje je nastupilo, ostavivši me bez mog najpouzdanijeg oružja – bez svesnosti. Moje starije dete je odletelo iz gnezda, u studentski život, koji je očekivalo sa radošću i nestrpljenjem. Kad samo pomislim da sam, zbog naše povezanosti strahovala da će njoj odvajanje teže pasti i da nisam imala poverenja u samostalnost, snagu i stabilnost sopstvenog deteta (a u svoju jesam), stidim se.
