Vidite, moje majčinstvo je došlo iz pune namere i svesti, ja sam morala da budem majka, kao što moram da pišem, kreativni imperativ je doveo moju decu na svet, a mene ukorenio u zemaljski život – inače bih odlepila, razbolela se, umrla. Majčinstvo mi je spaslo život, učvrstilo u ljubavi prema sebi, omogućilo ogromno mnogo samospoznaje i perspektive, dalo mi tu ravnotežu i stabilnost, koju sam tako bahato shvatila kao deo svoje prirode, a ne kao dar na kome sam zahvalna. A darovi života su privremeni i kad dođe vreme, moramo da ih vratimo. Kao i sam život. Pripremala sam se za taj rastanak, svesna da se početkom novog perioda života mog deteta okončava jedan period mog života i da će od sada biti drugačije. Jedino što nisam uzela u obzir snagu organske veze i orkanskih emocija koje uz to idu.
Ježim se od klišea i sentimentalnosti, ali “srce mi je otišlo iz grudi” je najtačniji opis onoga što sam osećala. Mlađe dete je ostalo sa mnom. Ali ravnoteža je bila narušena. Jedan krak korena se iščupao iz zemlje i ja sam nastavila da koračam – na jednoj nozi. Kao zvuk pljeska jednom rukom – čist zen.
I tako je počelo jutarnje lupanje srca, čim se probudim. Pa večernje uzlupavanje, za laku noć. Mali napadi panike, morbidne misli, iscrpljenost, stalno osećanje zebnje. Aha, anksioznost. Prepoznala sam je. A onda još fizičkih simptoma – mučnina, od jutra do sutra. Prestala sam da jedem i smršala, prvi put u životu zato što mi nije dobro, a ne zato što sam zaljubljena i puna energije, pa mi nikakva druga hrana ne treba. Pa još toga – trnci u nogama i stalan osećaj hladnoće i drhturenja iznutra. Smrzavala sam se svakodnevno, na letnjoj temperaturi od tridesetak stepeni. Pošto naviku samoposmatranja nisam izgubila (iako mi je izmakla perspektiva), pokušala sam da iznađem šta se to, dođavola, dešava sa mnom. Aha, klimakterijum. Dobro, to je sada tako. Hormonska posla. I tako sam svaki trenutak u kome nisam morala nešto da radim, provodila ležeći i drhtureći, bez energije, volje i snage da bilo šta učinim. Pokupovala sam doduše, neke prirodne preparate koje su mi preporučili i krenula da ih pijem i nisu mi prijali. Uzimala sam najblaža sredstva za smirenje i to je ublažavalo napade tahikardije i uveče mi omogućavalo da zaspim, a preko dana da nekako funkcionišem. Posmatrala sam i čekala da prođe. Pokušavala sam da dosegnem sopstvenu mudrost, da kanališem strahove, da pustim, da prihvatim.
To je bilo nešto najteže što sam ikada radila u životu. Razumela sam koncept prihvatanja i prepuštanja, nasuprot koncepta borbe i opiranja, nisam htela da se borim, ali borila sam se da se prepustim. Osećala sam da mi je svest sužena, da sam svedena na napor da izguram dan i da mi nešto ključno izmiče, da nešto ne razumem. Pošto sam se navikla na neprekidnu anksioznost – valjda sam je prihvatila – zapitala sam se da li je to u stvari anksioznost. A kada sam sebi postavila to pitanje, odmah sam znala i odgovor. Jbt, depresivna sam. Ja? Koja sam uvek mogla da raspolažem punim opsegom svoje svesti i da se jedino pitam čime još da je proširim, došla sam dotle da samo dišem? Nije mi dobro i ni od kakvog saznanja do koga sam nekako došla, nije mi bolje. Znači da još nisam sve razumela. Prepuštanje je postalo imperativ opstanka. Ali čemu se prepuštam? Potpunoj praznini, suženju svesti (tunel, bez svetla na kraju), mračnim i morbidnim mislima koje me neprekidno saleću, naletima tahikardije, napadima straha? Kakva je ovo zbrka u mojoj glavi i mom telu, zašto ne vidim sebe i jedino znam da mi nije dobro? Nije to samo klimaks.
Šest meseci mi je trebalo da se prepustim dovoljno da dođem do emocija i da se zapitam šta ja, stvarno i tačno, osećam? A kad sam sebi postavila to pitanje, odmah sam znala odgovor. Osećam gubitak. To je ono što osećate kad umre neko koga volite. Zapanjilo me to saznanje. I prosvetlilo. Momentalno. Odmah mi je bilo bolje. Moj intelekt nije mogao da prihvati osećanje gubitka, racionalizovao ga je i uputio drugim kanalima. Ali to je kao da racionalizuješ atomsku bombu i pokušavaš da je kanališeš. Ona je već eksplodirala, a ti vidi, Hirošimo.
Prestala je tahikardija, nestala je anksioznost, vratila se perspektiva. Ja sam samo jedna majka, koja je podlegla sindromu praznog gnezda. Bedno. Očekivala sam više od sebe. Draga, bedna osobo, potpuno te razumem i još više te volim zbog toga.
Zaista, ljubav prema sebi dolazi na prvo mesto i spasava život. Čak i ako preskočiš sve ivice i odjednom se nađeš na dnu, nemajući pojma kako je dotle došlo.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
