Davne ’61. psiholog Stenli Milgram sproveo je eksperiment u nastojanju da shvati nacizam – kako je moguće da se uzdigao u tolikoj moći i stekao toliko sledbenika, voljnih da se pokoravaju autoritetu. On je želeo da ispita dokle su ljudi spremni da idu u slušanju naređenja koja daje autoritet, pa je učesnicima eksperimenta (uz adekvatno lažno objašnjenje cilja eksperimenta) dao moć da kažnjavaju subjekta – glumca na koga je pažnja učesnika bila usredsređena. Naime, on je subjektu (glumcu) postavljao pitanja, a kad odgovori pogrešno, tražio je od učesnika eksperimenta da ga kazne okretanjem točkića koji proizvodi elektro-šok (glumac je bio naizgled priključen na tu spravu) i koji može da se okreće tako da se struja pojačava do fatalnih ishoda. Glumac je radio svoj posao – glumio bol i reakcije na stepen jačine elektro-šoka, a neki ispitanici su tako prilježno i ozbiljno shvatili svoj zadatak da ga kazne zbog učestalog ponavljanja grešaka, da su okretali točkić dok subjekt nije umro (odglumio smrt).
Veoma je mali procenat učesnika u ovom eksperimentu koji su odustali posle prvog pokušaja, izjavljujući da oni ne mogu da nanose bol drugom ljudskom biću ni iz kog razloga, pa ni u naučne svrhe. Broj svesnih individua, spremnih da se oslone na svoje stavove, osećanja i vrednosti, žalosno je mali, a opet, ta razlika, između malobrojnih pojedinaca koji su odustali i velikog broja onih koji su se uživeli u ulogu izvršioca naređenja, sva je razlika između čovečnosti i nečovečnosti, a ona je ogromna i drastična. Nedavno ažuriranje Milgramovog eksperimenta, odnosi se na vrstu ljudi spremnih da izvršavaju naređenja autoriteta, ma koliko ona bila čudna i neprilična. Oni čije su ličnosti opisane kao „veoma prijatne i savesne“ prilježno su izvršavali naređenja koja su loše uticala na druge.
