… ili ima, ali nedovoljno. A mi, ljudi, pohlepni, uvek nam je malo. Neki od nas su to na vreme shvatili i latili se zanata. Što pre to bolje, nema šta da se čeka. Jednom prilikom sam došla do zanimljivog podatka o tome koji stepen obrazovanja poseduju neka od najpoznatijih imena domaće i strane estrade. Recimo, da postoji velika disproporcija u postignutom uspehu i godinama školovanja.
Znamo da je dosadno, ali koliko se zapravo isplati?
Da se ne lažemo i lažno morališemo, sve škole ovog sveta im ne bi ni približno obezbedile život kakav danas imaju. Kada shvatiš da je ključ u snalažljivosti sa elegantnom dozom bezobrazluka, onda si na konju! Svi ovi ljudi su veoma uspešni u svojoj branši i to što neki od njih nemaju ni završenu srednju školu apsolutno ne znači da im manjka priznanja ili para. Iako je aktuelan pokušaj povratka visokog obrazovanja i diplome na svoj cenjeni presto, moramo razjasniti šta biramo: fakultetsku diplomu, jer prosto volimo određenu profesiju, ili posao koji nam donosi dobru lovu, ali nam nikada ne može pružiti satisfakciju u profesionalnom smislu? Uzimajući u obzir naše okolnosti i (večitu) krizu, jasno je da sve više ljudi ne bira posao zato što im se dopada, već zato što im obezbeđuje zadovoljavajuću zaradu, makar to podrazumevalo i milion prekvalifikacija.
Ako svi izaberemo da krenemo linijom manjeg otpora, onda galopiramo unazad, ka prvobitnoj ljudskoj zajednici, gde je obrazovanje, kao institucionalizovana sfera, jednaka životu na Neptunu trenutno. Tužno jeste što je danas studiranje luksuz, što odavno prevazilazi manjak jednog bubrega, a još tužnije što vam ni krvavom mukom zarađena diploma sve češće ne garantuje posao. Ali, nije sve u parama. Ima nešto i u glavi. Kada prave vrednosti reše da nas opet počaste svojim prisustvom, obrazovanje bi trebalo biti broj jedan. A gde je sada mesto parama, kada nam se vodeći uzori hvale (ne)poznavanjem padeža i govore kako oni BI, a onaj tamo BIH. Nekad je i ta osnovna škola teško savladiva.
Ja obožavam svoju nauku. Obožavam da slušam inteligentne, ljude ostvarene u svojoj profesiji i da posle fantastičnog predavanja izađem iz amfiteatra ispunjena i zadovoljna. To nema cenu. Iako znam da mi plata jednog dana neće pokrivati ni deseti deo onoga što bih želela. Poenta je u ličnoj satisfkaciji i onome što nosite u glavi. Ili, sahranite gramatiku na najgledanijoj televiziji. Ja ne BIH. A vi?
Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.
