Kad mi nešto nije jasno, ne odustajem dok ne shvatim. Ne mislim na matematiku i ostale teške nauke, koje ne razumem. Mislim na ključnu oblast svog interesovanja – ljudske odnose. Emotive igre, psihološke blokade, oprečne poruke.
Kad me neko zainteresuje, hoću da znam ima li tu nečeg za mene.
Uvek se obradujem, jer poverujem da ima.
Osetim nečiji potencijal, duh, biće.
I zato što ja to osećam, poverujem da onaj drugi oseća to isto.
Možda i oseća, ali ne zna da je to ono što oseća.
Ne pomislim da je neko nov možda površan, kao i većina starih.
Nego se obradujem, sva ustreptala, jer hoću da verujem da se pojavio neko ko nije površan. Čija su osećanja duboka, promisao još dublja, a možda ima i malo mudrosti.
Možda ću nešto da naučim. O sebi. O odnosima. Emocijama, porukama. Tako to.
I onda hvatam i ozbiljno uzimam u razmatranje usputne kritične opaske. Jer možda mogu da se usavršim uz pomoć tih smernica.
A možda čovek nema pojma šta priča, možda mu je slaba percepcija, ili pati od posledica lošeg iskustva. Ili mu delujem odbojno u tom delu koji komentariše.
I nađem se kako doživljavam nerazumevanje kao svrab u mozgu. Tamo gde ne mogu da se počešem i hoću da pošašavim.
I nađem se kako pokušavam sa svih strana da osmotrim, doživim, osetim, provalim tu zagonetku.
Razmišljam i zaključujem da nije vredno utroška mentalne energije.
Ako mi izgleda da je neko neartikulisan, to je možda samo zato što je neko neartikulisan. Šalje oprečne poruke. Ponaša se kao da je zainteresovan, a za mene zainteresovanost predstavlja intro – uvod u melodiju, ritam, dramatiku, viziju, zaplet, doživljaj.
A on možda živi u tom uvodu, kao školjka u plićaku. Nepregledni kilometri plaže i nezamislive dubine okeana uopšte ga ne inspirišu na stvaranje simfonije. Zadovoljan je svojim lalalalalaa i ponekim o, jeee.
Nije lako biti fokus mog interesovanja
Tamo gde je mesto za uvođenje bas linije, onako potmulo, uzbudljivo, obećavajuće, pre nego što uleti bubanj i zajedno upletu ritam od srčanih otkucaja, dubokih udaha, uplitanja ruku i nogu, on lupka prstima. Onako nestrpljivo i nezadovoljno. Taj bi odmah raspalio solažu na gitari, pa neka se svi smore.
Ali ja nisam sigurna da je to tako.
Možda samo moj blesavi mozak pravi burlesku da me zabavi.
Bolje da isproveravam koliko god mogu.
I onda postanem drska u pokušaju da nešto izazovem. Neki besan izliv. Uvređenost. Neku duhovitu reakciju. Nešto.
Stvarno sam smor. Ne umem da pustim. Nego davim i cedim suvu drenovinu, sve u nadi da će kanuti neka egzotika.
I nije on ništa kriv. Neartikulisani.
Samo ja nisam u stanju da odustanem i da posmatram sa distance. Jer ako napravim distancu, odoh. Ne umem ja da ostanem na distanci. Odmah povučem svoje interesovanje i preusmerim ga. I više i ne pomišljam na tog nekog, od koga sam odustala.
A ne pomišljam ni na to da je čovek možda prosto odahnuo. Jer ga možda nijednog trenutka nisam zanimala, kao on mene.
Sad može na miru da vozi onu solažu i da možda oduševi neku obožavateljku solo performera.
Dok ne potrošim, ne puštam. Kad potrošim, zaboravim.
