On i ja, savršeni smo. Ja dama, on klošar. Mi smo kao lepotica i zver. Tragala sam za osobom koja će biti moje drugo ja, sad ne moram više da tražim. Našla sam njega, bolju osobu nisam mogla da nađem. Moj čitav svet je on. Da, mi smo mnogo mladi, ali ljubav ne zna za godine. Kad kažem mladi, mislim da nemamo dovoljno iskustva, ne znamo kako da cenimo stvari i ljude oko nas. Sada znam. Mislila sam da znam, dok ga nisam izgubila. Čini mi se da ne postoji ta stvar koju ne bih uradila za njega. Priznajem, umem da budem bezobrazna previše, tvrdoglava sam i pomalo bahata, ali on me voli takvu. Iskreno, ne mogu da objasnim šta je to, pa čak ni da objasnim taj osećaj, to može samo da se vidi. Podeliću sa vama taj trenutak kada sam shvatila koliko mi znači…
Moj čitav svet je on
Mislim da ću umeti. Ne, ne umirem, ja sam već umrla, jer ništa ne osećam. Možda, ali neki bedan osećaj koji ne mogu da objasnim. Jedan deo mene se iscepao, nema ga, a boli do te mere da ne mogu da izdržim. Sedim u sobi, čini mi se da ne dišem. Palim cigaretu, čini mi se da je sve oko mene mutno, a da vidim samo dim. U jednom trenutku učinilo mi se da će glava da mi eksplodira, kao da imam nervni slom jer mi je u glavi haos. Tresem se, ne mogu da se pomerim, oduzeo mi se svaki deo tela. Telefon zvoni. Ne, nemam snage da se javim. Ne želim ni sa kim da pričam. Uzeli su pola mene, srce su mi iščupali. Bednici. Kako ću sada? Svi naši dani, razgovori, svađe, njegovo lice, dodiri, pa čak i pomisao da legnem u krevet bez njega ubija me. Nedostaje mi. Jecam od besa. Bacam sve oko sebe. Bes, sad osećam bes. Morala sam da ga vidim, nisu mi dali. Bednici, mrzim ih sve! Kako su mogli? Bednici jedni. Uralala sam njegovo ime na sav glas. Nisam znala šta ću. Slala sam pisma ali bez adrese, sve moje reči, moju patnju, moja osećanja koja me ubijaju. Čekam ja, nisam odustala. On je moj život.
Stigla mi je poruka da siđem ispred zgrade, sa nepoznatog broja, znajući da moja drugarica nema kredita, pretpostavila sam da je ona, treba joj neka haljina. Kako sam sjurila niz stepenice, izlazim iz zgrade i onako zadihana vidim njega. Mislila sam da mi se priviđa. U trenutku sam pomislila da sam poludela. Kad je krenuo ka meni, znala sam da mi se ne priviđa, to je on. Zaledila sam se, ne mogu da se pomerim, plačem. Imam želju da ga izgrlim. Jao koliko mi je nedostajao. Padam, noge otkazuju. A on me gleda, smeje se. Jao taj osmeh. Prilazi mi, vidi da sam se oduzela. Mislim da sam tek sad posle dužeg vremena osetila vazduh, kao da sam počela da dišem, počela sam da živim. Kako me je zagrlio, tako sam krenula da jecam i da se smejem u isto vreme.
Vratio se moj smisao života, vratili su mi ga.
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
