Svi ste verovatno čuli za priču o Svetom gralu. Neki manje, neki više, neke verzije su previše bajkovite, a druge surovo istinite. Sve se na kraju svodi na jednu činjenicu. Svako od nas želi da nađe svoj sveti gral. Niko nam ne garantuje da ćemo ga ikada naći, ili da će put kojim ćemo koračati biti strmovit ili blag. Ono što sa sigurnošću znam, jeste da imam dovoljno hrabrosti da se suočim sa svim preprekama, usponima i padovima koji će se zateći na mom životnom putu i ma kakav god on bio, uvek ću se truditi da se fokusiram na ono najbolje.
Celog života tragamo za nekim nedostižnim savršenstvom koje ne možemo opisati rečima, i uvek nam fali još samo malo da bi smo bili konačno srećni. Razmišljamo o problemima i kada ih rešimo i dobijemo ono što smo hteli uvek želimo još i još. Možda bi za trenutak trebalo jednostavno da se prepustimo i uživamo u blagodetima ovozemaljskog života, i za taj trenutak zaboravimo na one sitnice koje nas sputavaju na putu ka uspehu.
Činjenica je da bez moje porodice i prijatelja ne bih uspela da rešim mnoge svoje nedoumice i probleme, koji će me jednog dana sigurno dovesti do toga da kažem “zaista sam živela”. Njihova podrška i saveti mi veoma mnogo znače, ali svoje puteve sama biram. Čuvena poslovica kaže “ko reskira taj i profitira”, i ja sam sama njen svedok. Mnogo puta u životu sam kretala “glavom kroz zid”, ali se zbog toga nikako ne kajem. Naprotiv, srećna sam jer sam sama odgovorna za svoje pogrešne i ispravne postupke i ne mogu nikoga da osudim zbog sopstvene loše procene u određenom trenutku. Saveti meni dragih ljudi uvek su dobrodošli i cenjeni, ali prvenstveno osluškujem savete svog srca. Ono retko kad pogreši.
Kada sam imala šest godina, pitali su me šta ću da budem kad porastem. Neki su rekli da bi želeli da budu astronauti, predsednici, piloti, pevači, a ja sam želela da budem glumica. Možda su nam tada želje bile previše zahtevne. Kada sam napunila osamnaest godina, želje su već postajale realnije. Želela sam da postanem novinar ženskog magazina. U svojoj odluci sam ostala čvrsta, s tim što su se na mom spisku želja našle još neke sitnice. Kada se duboko zamislim, ono što bi stvarno želela je da uspešno kreiram sopstveni život i da budem zadovoljna sa svime sto sam postigla. Možda to zvuči neskromno, ali činjenica je da kada je čovek zadovoljan samim sobom, ništa mu ne može stati na put.
Sada znam da gazim po mojim ulicama. Moj put je negde tamo. Da li je to put kojim se ređe ide? Ne, to je put kojim samo jedan ide. Samo ja. Dug je to put. Neću ga bojiti u ružičasto, želim da ga sagledam jasno i realno.
Znam da čim osetimo moć naši koraci postaju brzi. Tada kočnice razuma popuštaju i vode nas impulsi srca. Želela sam da slušam svoje srce, da radim ono što me čini srećnom i da sledim svoje instinkte.
Svesna sam da ako ne budem reskirala, nikad neću dobiti ono što želim.
Sada sam bosa na trnju. Hodam polako, misleći da će me manje boleti. Ali znam da moram svu bol odjednom da progutam. To je moj izbor. Tako se stvaraju ožiljci tj. iskustvo. Počinjem da ispisujem stranice svog života, mojih snova, želja i uspeha.
Moj put će biti obojen nijansama mog života.
Niko neće moći da proživi moj život umesto mene, zato moj životni put i jeste tako poseban i zabavan.
Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.
