Prethodni tekst iz serijala “Putokazi za lepši dan” pročitajte ovde.
Već sam pisala o Antiću, mada verujem da se ne mogu pronaći dovoljno snažne reči koje bi opisale veličinu i lepotu stihova ovog mudraca, ljudine, vizionara i zaljubljenika u život i ljubav. Za mene, on će uvek i zauvek biti na tronu ne srpske, već svetske poezije. Razumeće me svako ko je bar jednom u rukama imao bilo koju antologiju čika Mike. Za one koji do sada nisu došli u dodir sa nenadmašnim stihovima ovog čarobnjaka, izdvajam najlepše. I najljubaznije ih molim da podhitno nadoknade propušteno. Vaše srce biće veće, glava bistrija, snovi važniji, ideali snažniji, i možda će vam oči biti pune suza, ali i osmeh na vašem licu biće od uva do uva. Jer, Mika je uspeo da na najsavršeniji način ušuška u svoje reči sve ono što smo ikada osećali i sanjali, sva ona najbolnija i najradosnija sećanja, sva promašena skretanja i sve čudesne trenutke koje nam je život darivao.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim. Jedino možda to da si ostala najlepša medalja iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Ti si uvek krilat bio, samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli? Po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znaš ko te otima, a ko plaća? Da li sam još uvek među tvojim životima onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima, i najkrvavijeg saća?
Mi smo zvezde, što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore.
Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje.
I ne znaš koliko kao ti – takvih, večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti – istih, za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti – divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potražili. I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.
Ljubav je ogromna ljuljaška između radosti i samoće kad se najviše hoće, a niko ne zna šta hoće.
Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.
Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već je sve u tvoje vreme!
Kao vazduh, potreba si mi, ponekad štetna, ali neophodna da bih preživeo.
Ko zna čija su naša tela. Duše su naše – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.
Ja samo na sebe podsećam, ovako pijan od snova i proklet od poverenja… I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne do bele, nikada me nećete stići, jer bio sam drukčija prizma.
Jer i ja imam čaroliju, najvažniju na svetu – to je:
Videti nečije lice i čuti nečiji govor. I dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu. Onda – kad više nikog nemaš, kad si ostao sam, kad jedno veliko leto napušta ove ulice i ostavlja za sobom žute pečate lišća. Po trotoarima, u krošnjama i u sećanju.
Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
