Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Rabindranat Tagore (रवीन्द्रनाथ ठाकुर, Rabindranath Tagore) svoj neopisivi talenat posvetio je obožavanju ljubavi u svakom obliku, utkivajuću u poeziju najsnažnije emocije i budeći sva naša čula. Jedan je od retkih pesnika koji je uspeo da dočara veličinu i snagu ljubavi, kao i čaroliju žene, iskreno se diveći njenoj lepoti i pojavi. Prkoseći društvenim normama i prateći put svog srca, gradio je jedinstveni svet satkan od najlepših prizora, darujući ga svima nama ne samo kroz poeziju i prozu već i kroz muziku i slikarstvo. Prve stihove neverovatni Indijac sročio je već kao osmogodišnjak, a sa 17 godina držao je svoju prvu zbirku pesama u rukama. Interesantno je da je u knjizi “Sećanja” istakao kako je celo detinjstvo proveo bosonog, obuvši cipele i čarape prvi put u desetoj godini.
Slikarstvu se posvetio u poslednjoj deceniji života, ostavivši iza sebe više od 2,000 slika
Na Tagoreovu poeziju uticali su ogromni oblaci ljubavi koja mu je dolazila sa svih strana, ali i velika tragedija sa kojom se suočio kada je prerano izgubio obožavane ženu i ćerku. Ali kao što i sam Tagore ističe, vreme je kratko, te iako neke boli nikada ne prolaze, reka života struji dalje, ponovo nas nagrađujući srećom. Planetarni uspeh ovom maestralnom umetniku donela je duša puna ljubavi i veličanstvenih osećanja, koju nam je nesebično otvorio. Tagoreova genijalnost krunisana je Nobelovom nagradom za zbirku pesama “Gitandžali”. Zanimljivo je i da je Tagore sredinom dvadesetih godina prošlog veka posetio Beograd, ostavivši u amanet predivne reči o srpskom narodu: “Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjem od ostalih zapadnih naroda… Ja volim ovaj narod zato što ima spontano osećanje, zato što ima toplo srce koje ume da oduševi. Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ovo je zemlja prebogata ljubavlju.”
Nasmešila si se i stala pričati ni o čemu, a ja sam osetio kako sam nešto tako već dugo očekivao.
Zbog prohujale ljubavi život je bogatiji.
Nekoga potpuno imati najbolje je; ako to nije moguće, tada je najbolje da ga potpuno izgubimo.
U ljubavi nestaju sve životne suprotnosti.
Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo.
Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta. Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme sveta.
Veruj ljubavi i onda kada ti zadaje bol. Ne zatvaraj svoje srce.
Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Dragi moji, znate da smo smrtni. Pa je li mudro kidati srce zbog jedne, koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko. Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste mi vi ceo svet. Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti rešen, ne dopustiti nikome da te teši. Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata i podiže svoje oči k mojima. Ja mogu samo svoje suze da obrišem i da izmenim melodiju svoje pesme: Jer je vreme kratko!
Pokušavam da je zadržim, ali mi izmiče i zavodi me. Tražim što ne mogu postići, a postižem što ne tražim.
Je li istina da je tvoja ljubav lutala kroz svetove i vekove tražeći mene?
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
