Ima tekstova koje nije lako napisati. Zapravo, ništa u svetu pisane reči nije jednostavno i ne klizi kao pogled čitaoca. Mi koji pišemo te tekstove ponekad dugo po njihovom objavljivanju ne možemo da se oporavimo. Mučna je i potrošačka groznica koja nam nameće da se “uklopimo” u silna novinarska kurvanja perom – u 80 tekstova o orgazmu u Srbiji nedeljno i ko zna koliko priča i analiziranja, što naših, što svetskih starleta.
Zato je zgodno imati blog. Blog pomaže da povremeno operete čemernu dušu.
Nikada, ni pod svojim ni pod tuđim imenom, ništa nisam napisala olako i na brzinu. Uvek sam se do prezira uživljavala. Život me je prilično išamarao zbog toga. Nadam se da je sve to bilo za moje dobro.
Za početak, veliko je pitanje koliko je svet oko mene uopšte talentovan i koliko su muškarci i žene bez razlike, političkim angažmanima, novcem ili seksualnim manipulisanjem koričili i promovisali svoje komplekse i fantazije u književna (ne)dela? Prestara sam da bih zatvarala oči pred činjenicama.
Zatim, prošle nedelje mi je nabubrio zid u kupatilu, bojler se rascvetao i zamalo nisam istukla majstora sa zavičajnim akcentom, istim kao kod mog bivšeg svekra, koji mi se gotovo uselio u stan da bi okačio novi bojler “pod tako nemilim okolnostima” za “tričavih” 200 eura. Nije novac koji je tražio (tek na kraju) preteran problem. Problem su žice pune struje koje vire iza bojlera na vrlo neprijatan način.
Kada je o bezbednosti moje dece reč, svaki razgovor sa mnom prestaje. Obično pikiram pogledom vratnu žilu neistomišljenika uz ono čudno usporavanje u ušima, dok prisutni pokušavaju da nas razdvoje, tj. izbave iz mog kljuna onog koga sam krenula i da prebijem i da pojedem.
Mihail Kričman, Andrej Zvjagincev, Vladimir Garin, Ivan Dobronravov
Kako je došlo do toga da neki smešni čovečuljak raznosi blato i pesak po mojoj kući danima, samo da bi izvukao što više novca? Za te pare sam mogla da iznajmim spasilačko-ronilački tim. Kako je majstor s takvom sigurnošću procenio da sam ja budala? Kao u inat – nije pogrešio. Pisala sam intenzivno tih dana.
Jesam budala i, Bogu hvala, nisam usamljena u tome. Ima nas, budala koji pišemo i plačemo, kao u gori lista.
U mom tekstu objavljenom u novinama taj plač se ne oseća. On je napisan profesionalno. Nema potrebe da se čitaoci opterećuju. Bol progutam ja, dok gledam pregršt fotografija, intervjua, studija, jer svakom autoru o kome pišem pristupam na neurotično-pedantan način, onako, kao da me je Šerlok Holms (Sherlock Holmes) napravio.
Gledam uporno u jednu fotografiju sa snimanja filma “Povratak” (Возвращение), verujući da će da me prođe, ali ona ne samo što ne prolazi, već nesvesno signalizira mom okruženju da mi treba pomoć. Onda me, iz čistog mira, moja draga prijateljica podseti na Dučićeve reči o stvaralaštvu. Na tren odahnem, umirena prepoznavanjem i neminovnom sudbinom koju su dostojanstveno podnosili daleko plodonosniji od nas. Evo šta kaže Dučić: “Nema velikog književnog dela koje nije poniklo iz bola. Nema velikog stvaranja bez velikog bola. Sve se rodilo iz bola i krvi kao i dete”.
Vladimir Garin (1987-2003)
Zaista, kako je reditelj kome se divim i o kome sam pisala podneo smrt dečaka koji mu je izneo film? Da li se osetio krivim? Da li se uplašio metafizičke dimenzije koju svako stvaralaštvo poseduje, pa i ono najskromnije? Po prvobitnom scenariju, dečak treba da pogine na čudnom ostrvu. U međuvremenu, reditelj je odlučio da žrtvuje oca umesto sina. Uglavnom, tri meseca pre svetske premijere mladi glumac se udavio baš na tom mestu gde je trebao filmski umreti.
Misleni haos u mom umu se produbljuje. Šta bi bilo da reditelj nije promenio scenario i da je dozvolio dečaku filmsku smrt? Šta ako se taj momčić nije mogao uklopiti u novi zaokret u scenariju, ako je u njegovom nesvesnom nešto puklo? Možda nije mogao prihvatiti drugačiji filmski kraj pa je otišao na mesto gde su snimali film i, ni ne znajući da to radi, prosto odigrao svoju prvobitnu rolu vođen mračnim silama podsvesti – jer stvaralaštvo boli, kako Dučić kaže.
Odgovora nema. O tome se ne priča i ne piše. Samo je jedan duševniji novinar napisao da je izmenivši kraj filma, veliki reditelj, kroz umetnost želeo da promeni dečakovu sudbinu, ali stvarni život nije imao sluha za umetnost.
Slavica Trajković misli da su reči najlepši i najopasniji poklon koji je Bog dao čoveku i zato se često plaši sopstvenih knjiga. Majka je trojice mladića i strastveni kolekcionar ostavljenih mačića. Veruje da su skromnost i umerenost osobine elite.
