Pripadam kategoriji onih žena, ako je uopšte normalno generalizovati stvari, koje su stalni podsetnik muškarcima da nisu svemoćne i savršene, ne zato što ne žele, već zato što ne mogu da budu jer će skrenuti. Međutim, često sam okružena pripadnicama istog pola koje mi tako sumanuto nameću svoje mišljenje/stavove/navike, a pri tom, ako ćemo već da pričamo o stažu u kuhinji, šijem ih za bar tri kruga.
Ne mogu da kažem da sam bila presrećna dok sam obitavala u četiri zida svog doma. Nisam. Nije mi jedina ambicija stavljanje zimnice, iako i to radim. Samo ne pravim od toga nauku. Njihovi muževi ničim izazvani donose cveće, bombonjere, pamte datume kada je prijateljica njihove žene diplomirala i to zdušno slave, sklanjaju svoju garderobu na mesto, a one dane provode kod kuće, kuvaju ručkove i srećne su zbog toga. Ja se radujem krem bananici, srećna sam kad se partner seti godišnjice i kada mi NE donese buket i kupi lonac na tufne, zato što to pokazuje da u meni vidi nešto više. Verovatno ono u šta se zaljubio, a koliko se sećam na prvi sastanak nisam išla sa tiganjem i kutlačom već sa… to morate njega da pitate.
I tako one mene ubeđuju kako, u trenutku kada se žena veže za muškarca (čitaj: kada preuzme odgovornost peglanja njegovih košulja i sparivanja čarapa umesto njegove mame), nema pravo na to da bude ličnost, jer ona je domaćica, gubi svu svoju ženstvenost, nosi crnu kecelju, treći dan.
Nešto se preračunavam ovih dana, posmatram sebe iz raznoraznih uglova i rekla bih, bar po sopstvenom primeru, da to nema veze sa životom. Evo kako to izgleda kod nas, običnih smrtnica:
1. Ne, večeras mi zaista nije do seksa zato što sam uvila 85 sarmi za slavu, a sutra moram ranije na posao;
2. Mogu da pojedem verovatno i tebe i frižider tokom pms-a i posle tromesečne dijete;
3. Ne dragi, to nisu čarape, nisam stigla da se izdepiliram ove nedelje, imala sam puno posla, a i mrzelo me je;
4. Ne, nisam uvek ovako lepa, to je trebalo da naučiš iz kultne serije S & C. Ustajem pola sata pre tebe, kako bi održala privid svoje fantastičnosti u tvojim očima, pre nego što počnemo da živimo zajedno i ti shvatiš da i moje čarape povremeno smrde;
5. Hm, ne, ne uživam u perecama, pivu i Ligi šampiona;
6. Da, okrećem se za drugim muškarcima i povremeno imam fantazije o njima, negde oko pms-a, što ne znači da te ne volim, samo da povremeno moram da pobegnem iz sopstvene realnosti iz raznoraznih razloga koji u principu i nemaju veze sa tobom;
7. Nisam ogorčena zbog kućne generalke subotom, samo nisam devojka sa reklame koja riba wc šolju i u međuvremenu ti šalje slatke osmehe, zavodničke poglede, a ispod trenerke nosi seksi veš. Nisam, zato što ovaj Domestos smrdi kao govno i jedine varnice koje se pojavljuju su ove između mene i sanitarija. (To što si utripovao je rezultat manipulacije korporativnim marketingom.)
8. Volim te, ali još više ću te voleti ako opereš sudove povremeno. Šta da radim, jeftina sam.
Mnogo sam izrevoltirana ponašanjem nekih žena, jer zbog njih, neke od nas, a garantujem da smo u većini, ispadamo grbave. Od malena te truju time kako nije ovo tamo neka Amerika i ne možeš ti da se vučeš po pedikirima, manikirima ili da nedajbože zarađuješ više od muža, nego je ovo Balkan, a ovde se zna red, muškarac je glava kuće, žena je domaćica, a deca su dobra u školi. Važi. Možda je palilo u “Varljivom letu ’68”, danas ne radi posao, sve dok ja moram da zaradim za komunalije.
Sad očekujem komentare tipa: “Fali njoj jedan dobar…”, “Feministkinja” itd itd…
Gotovo je, jednakost je tu. Sve žene mogu što mogu i muškarci!
Ako uzmemo u obzir odnos žena i muškaraca koji je na nivou celog sveta otrpilike 1:1, čak i ide u korist muškaraca, a onda se osvrnemo samo na procenat nezadovoljnih žena, to će samo govoriti u prilog tome da je neko debelo ostao bez argumenata u raspravi o položaju žena juče, danas, sutra, pa se hvata za prostakluke.
Onda na red dođe priča o vernosti.
Povremeno se skupi, nas par, posle napornog dana na poslu i između ostalog, dok cirkamo vino ili pivo (dođavola stvarno smo grozne) pojavi se neka sveže udata, koje se btw razvlačila pre braka gore od onih koje pošteno na taj način zarađuju ‘lebac i krene da nam soli pamet. Uglavnom, dotaknemo se nekih zgodnih kolega, glumaca, nekog tipa iz teretane itd itd, a ona se uvek javi sa nekim zgodnim komentarom:
– Ja mog Milovana nikada ne bih prevarila, a to što vi pričate i to je jedan vid prevare, samo da vam kažem – i cirka svoju limunadu; to joj ne pada teško pošto je sabila pola Apatinske pivare do 20-og rođendana.
Pravimo se da je ne čujemo i nastavljamo našu priču, kao pravi muškarci, osim što smo našminkane, doterane i ne češemo svoje međunožje. Zaustavimo poglede na nekom super tipu koji prođe pored kafića, a ako je u kafiću, par puta mu se i osmehnemo, dok on sedi sa jednom kao što je naša drugarica, odlutamo u raznorazne misli, ali ne lezi vraže, ona i dalje nastavlja.
– A kako biste se vi osećale da vama to vaš muž/dečko radi? – klima glavom.
Dođavola. Zalutala sam u pogrešan film.
ONI TO I RADE.
Sve žene koje veruju da im se muževi, momci, simpatije, povremeni heftači ne okreću za suknjama su u debeloj zabludi i jednostavno vole da žive u laži. I to je normalno, zato što smo mi vizuelni tipovi, pripitomljene životinje, koji ne moraju nužno da kresnu sve što im se dopadne, ali moraju da se okrenu i da prokomentarišu. Muškarci i žene.
Slušam priče o prevarama, pa ono generalizovanje, kako nikada ne bi oprostile sms-ove koje muškarac razmeni sa nekom drugom devojkom, kako je to dovoljan okidač da se veza/brak raskine, zato što su one uzvišena bića, ne piške, ne kake, samo tako lebde i taj muškarac bi trebalo da bude zahvalan zato što ih je ona udostojila svog prisustva. Prc. Nije i nikada neće biti.
To što radimo, svi podjednako se zove FLERT. Znate onu hemijsku reakciju, kada nekoga dodirnete po ruci i samo vas nešto pecne ili to što radite teasing pogledima, bez da nešto konkretno preduzmete. Ako ne radite, ili ste opasno naplašene ili ste frigidne. Svima, ponavljam SVIMA, a najviše ženama, prija pažnja. Onda, kada se sve to desi, osećate se dobro, relativno dobro, zato što ste verovatno kao i većina, u vezama od po sto godina i potrebno vam je da vas neko opet primeti, kao što vas je primećivao vaš izabranik/izabranica na samom početku veze. To ne znači da vi vašeg izabranika/izabranicu volite manje, naprotiv, to samo znači da ste dovoljno zreli i svesni i sposobni da pređete preko toga da vaš partner ima (kao i vi) povremeno potrebu da uputi kompliment sisatoj plavuši za šankom, sa krajnje bezobraznim namerama koje verovatno nikada neće realizovati (ukoliko vas dovoljno voli), ali njegov ego traži da bude nahranjen. Ako plavuša da zeleno svetlo, da joj kupi piće i razmene par reči, njemu će biti još lakše, a veza će vam procvetati, zato što će vaš partner/partnerka ponovo početi da se oseća dobro u svojoj koži, a znamo da zadovoljstvo može samo pozitivno da se odrazi na psiho-fizičko stanje pojedinca. Međutim, opet se čuje glas razuma, devojke koja je radila mnooooggoo gore stvari od svih nas, takoreći, ispunila je sve uslove za formiranje trinaestog kruga Danteovog pakla.
– Neću da slušam, neću da slušam, kako su naše majke i bake pre živele i bile posvećene samo jednom muškarcu, deci, porodici – eto argumenta koji je toliko jezički rabljen da je prosto nehigijenski uzimati ga u svoja usta.
– A ko tebi garantuje da su bile baš toliko čedne? Koliko se ja sećam, baš mi je tvoja baba pričala da je pazarila picajzle u senu sa Radovanom?
– To je samo priča, nije istina, ona je uvek bila posvećena familiji!
Važi. Kao i ti.
Često naši muškarci nekako završe u društvu takvih i one im budu mnnoooggooo dobre drugarice, praktično kao sestre (sve dok ih ne zatekneš kao proveravaju centrifugu na veš mašini). Između ostalog, dolaze kući sa komentarima kako su druge žene eto, uvek raspoložene, uvek imaju ispeglano, skuvano, oprano, takoreći rade kao dragstor 24/7. A ti, baš ti čitateljko, izlaziš sa drugaricama jednom nedeljno, na čašicu razgovora, zato što ti je od 9-17 h šef sadista na grbači, a od 18–23 h jedan od onih muškaraca koje su ove super domaćice odgajile i napravile ih debilima kojima je Petrija oličenje savršene žene. I znam divne žene, normalne, iskrene, neprevejane, koje to trpe, trpe takve prestavnike muške populacije. Zašto? Ne mogu da se načudim.
I to druženje, neretko ima ružan ishod. Ili više ružnih, zavisno od toga koliko su žene spremne da trpe. Pre par meseci, moja dobra drugarica je dobila šamar na sred Knez Mihajlove, zato što je pobogu, stala i pričala sa kolegom sa posla, čak su se i rukovali. Jedna od ovih dušebrižnica je to prenela njenom suprugu koji je odlučio sa cela tri grama mozga da je normalna reakcija udariti drugo ljudsko biće i na taj način sprovesti pravdu. Razveli su se.
Kada razmišljam o tome kako ove kvazi-domaćice alias super žene počinju da imaju primat nad svim šporetima i životima ovog sveta, nekako dolazim do zaključka da se slušajući njih pretvaramo u jednu posesivnu naciju. Vezujemo se jedni za druge, sumanuto, na sve moguće načine, srljajući tako da nas energija koju delimo sa nekim prožme toliko u nadi da će nam to biti dovoljno, zauvek. Neće… Neće, zato što ako vi imate potrebu da nekoga čuvate samo za sebe, to više govori o vama nego o toj osobi. Govori o tome kako vi ne umete da budete sami sa svojim mislima. Nemojte biti kao one. Nemojte jurcati, kako bi bili na hiljadu mesta istovremeno, a što manje u sopstvenom telu, zato što tu morate da budete vi, nema laži, nema prevare to sve samo govori da ćete radije biti super pokorna ženica, koja će glancati muževljeve cipele i doživljavati ekstazu prilikom spremanja zaprške za pasulj umesto da se povremeno požalite i da povremeno budete neraspoložene, zato što ste i same, samo ljudska bića. I napustićete ovaj svet, a da ste jedina osoba koju niste zaista upoznali. To je sve samo odraz vaše nesigurnosti i nečega što vas tišti. I sebičluka, jer, možda ta druga osoba vas ne voli na taj način, a vi u korišćenju sopstvenih emocija idete dotle da povređujete drugu stranu radeći stvari koje njoj ne prijaju, čak i pod izgovorom megalomanske ljubavi. To nije ljubav; ako voliš, zašto tako prokleto boli?
Jelena Tanović je kao pukovnik Aureliano Buendia iz Markesovih – Sto godina samoće. Ratuje, najčešće sama sa sobom. Voli svoju porodicu najviše na svetu. Jednog dana će imati svoj vinograd, kuću od kamena i živeće pored mora a u predvečerja će unučićima čitati svoje priče. Veruje u jednostavnost života. Veruje u dobro u ljudima.
