-Prvo što nauče oni koji rade na sebi, a zatim nastave da uče i preispituju u raznim, obično vrlo teškim situacijama, jeste da nikoga ne osuđuju. To ne znači da su oni iznad svih bolova i povreda, nego da nastoje da ne podlegnu osudi ni onda kad im je najteže. Razumevanje zašto se neko ponaša na način koji nas ugrožava i povređuje, prva je linija odbrane od povrede. Ljudi imaju svoje motive u kojima leže strahovi, besovi i ludila, a kad to razumemo, lakše nam je da se odbranimo, odnosno, da ne dozvolimo da nas nečije ponašanje i postupci suviše uznemire i poljuljaju.
-Ne osuđujemo ni sebe, kad ne uspevamo da primenimo ono što smo naučili. Oproštaj je sastavni deo neosuđivanja, a ova praksa je naročito izazovna kad se nađemo u situaciji da nas savlada slabost, gnev, strah, da nas preplave emocije i da reagujemo baš onako kako smo naučili da ne treba. Naljutimo se na sebe, što smo ispali nedostojni, neuki i glupi, a onda sebi oprostimo, baš kao što bismo oprostili svakom koga volimo.
–Život nas suočava sa gorkim lekcijama i ljudi nas povređuju, ali situacije se kreiraju tako da mi iz njih izvučemo najbolje. Spremnost da se zagledamo pre svega u sopstveno srce i zapitamo kako da prihvatimo to što nam se dešava, sačuvaće nas od depresije i očajanja i onda kad se najgore osećamo. Sve ima svoje razloge, a to što nam oni nisu jasni, vidljivi, razumljivi i dostupni u nekoj teškoj situaciji, ne znači da život ima nešto protiv nas i da smo bespomoćni pred višim silama.
Na razumevanje i smisao ponekad mora da se sačeka i da se obrne još jedan životni krug, sa nepoljuljanim poverenjem u sebe i svoj put – a to je jedna od najtežih i najvažnijih lekcija, koju stalno učimo iznova.
Aleksina Đorđević
