Priča počinje sredinom šezdesetih godina, u jeku hipi ere, kada su se u Njujorku dešavale sasvim drugačije stvari nego na zapadnoj obali SAD-a. Sunčana Kalifornija s jedne i cinični, urbani Njujork s druge strane predstavljali su kulturne antipode. Dok je San Francisko imao decu cveća, Njujork je živeo svoju verziju pobune, oličene u sceni koju su činili legendarni The Velvet Underground i razni “frikovi” iz okruženja Endija Vorhola (Andy Warhol) – transvestiti, narkomani, ekscentrici, ljudi koje je Lu Rid (Lou Reed) opevao u “Walk on the Wild Side”.
Mračnom muzikom i brutalno iskrenim pesmama o heroinu, sadomazohizmu, transseksualnosti i nasilju, Velvet Underground nisu mogli da se vrte na radiju ili da prodaju mnogo ploča, ali je uticaj ovog benda na razvoj muzike bio ogroman.
Iz Velike jabuke nakratko odlazimo u Detroit, grad automobilske industrije, gde se krajem šezdesetih formirala garažna rok scena na čijem čelu su bili MC5 i The Stooges. Politički angažovani, ali na privatnom planu tradicionalni MC5 smatrani su predvodnicima scene, dok su mnogo zanimljiviji bili The Stooges, sa harizmatičnim, atraktivnim i provokativnim pevačem Džejmsom Osterbergom (James Osterberg), poznatijim kao Igi Pop (Iggy Pop).
Igi, koji će kasnije dobiti nadimak “Kum panka” (Godfather of Punk), svojom pojavom i ponašanjem izazivao je veliku pažnju – veću nego sam bend, zbog čega je grupa kasnije promenila ime u Iggy and The Stooges – i privlačio ljude kao što su Niko (Nico) ili Dejvid Bouvi (David Bowie). Kada je skakao u publiku, valjao se po razbijenom staklu na sceni i sekao sopstvene grudi, videlo se da nije posredi predstava, već izraz Igijevog autentičnog ludila i autodestruktivnosti. Zavisnost od heroina i nestabilno ponašanje van scene doveli su do raspada benda 1974. godine. The Stooges su ostavili neizbrisiv trag, žestinom, energijom i pesmama koje su iskreno i jednostavno govorile o beznađu. Igi je posle detoksikacije započeo uspešnu solo karijeru, koja je trajala do ponovnog okupljanja benda 2003.
The New York Dolls su od nastanka 1971. izazivali senzaciju i šok gde god bi se pojavili, kako muzikom, tako i izgledom. Voleli su rokenrol pedesetih, rane Rolling Stones-e, ali i ženske grupe šezdesetih. Nisu brinuli zbog loše sviračke tehnike, a ni zbog toga da li će nekom smetati to što su izgledali kako su želeli: našminkani, u cipelama sa platformama, tesnim kožnim pantalonama i kombinacijom svakakve drečave odeće, što muške, što ženske. Pri prvom susretu sa Dolsima, muškarci su često pogrešno pretpostavljali da su homoseksualci; ovo nije moglo biti dalje od istine: Dolsi su obožavali devojke, a i one njih.
Bili su pet momaka koji su pre svega želeli i umeli dobro da se zabavljaju, nisu marili za društvene konvencije koje kažu da muškarci ne smeju da budu glamurozni poput žena, i koji su fascinirali sve oko sebe spontanošću i energijom, poput dionizijskog izraza životne snage.
New York Dolls
Muzički kritičari bili su podeljeni: jedne su oduševljavali, za druge je njihova muzika bila potpuno đubre. Premda im pesme nisu puštali na radiju, a albumi se nisu dobro prodavali, imali su malu, ali fanatičnu armiju fanova. Postali su jedini bend koji je pozvan da bude predgrupa velikoj zvezdi, a da nisu dotad izdali ni jedan jedini singl. Na britanskoj turneji sa Rodom Stjuartom (Rod Stewart), i pojavljivanjem na britanskoj televiziji, Dolsi su osvojili i mnoge engleske klince koji će kasnije postati muzičke legende.
Ali, sklonost ka životu “seksa, droge i rokenrola” bila je uzrok propasti benda, posebno uz gomilu fanova uvek spremnih da im ponude drogu ili novac kojim bi je nabavili. To je dovelo do iznenadne smrti prvog bubnjara grupe, Bilija Mursije (Billy Murcia), na turneji po Engleskoj 1972. Zamenio ga je prijatelj benda, Džeri Nolan (Jerry Nolan), ali vremenom su on i gitarista Džoni Tanders (Johnny Thunders) postali zavisni od heroina, a basista Artur Kejn (Arthur Kane) težak alkoholičar.
Pred kraj karijere, menadžer im je postao neobični Englez – Malkolm Meklaren (Malcolm McLaren). Planirao je da od njih napravi provokativni umetnički eksperiment i naveo ih je da nose crveni lateks i komunističke zastave, iako Dolse politika nije zanimala – po mišljenju mnogih, to je samo naškodilo njihovoj karijeri.
Usred turneje po Floridi 1975, Tanders i Nolan su napustili bend. Pevač Dejvid Džohansen (David Johansen) i gitarista Silvejn Silvejn (Sylvain Sylvain) pokušali su da nastave sa novim članovima, ali je bend 1976. odsvirao poslednji koncert, sve do ponovnog okupljanja na inicijativu velikog fana Morisija (Morrissey), 28 godina kasnije, bez Tandersa i Nolana koji su umrli 1991, odnosno 1992. godine. Kejn, koji se u međuvremenu lečio od alkoholizma i pristupio mormonskoj crkvi, otkupio je staru bas gitaru iz zalagaonice i ponovo zasvirao s drugovima, ali je preminuo od leukemije samo 22 dana kasnije.
Naslov njihovog drugog albuma mogao bi da stoji kao epitaf grupe: “Too Much, Too Soon”. Iako nisu nikad došli do široke publike, uticali su na niz muzičara, od Ramones-a i Sex Pistols-a preko The Smiths-a i REM-a, do glem metal bendova poput Kiss, Motley Crue ili Poison.
U eri dosadnog stadionskog roka, pesama dugih po 20 minuta, beskrajnih solaža i rok zvezda koje su pisale pesme o svom kadilaku, sa kojima njihova publika više nije mogla da se identifikuje, bendovi poput The Stooges i New York Dolls predstavljali su pravo osveženje i povratak na suštinu rokenrola.
Ivana Cvetanović je zavisnica od instant kafe, Interneta i MP3 plejera. Osećala se kao odrasla osoba kad je bila klinka, a otkako je porasla postala je večita tinejdžerka. Omiljeni mislilac joj je Kurt Vonegat, političar Dželo Biafra, a njena verska uverenja sadržana su u pesmi The The “Love is Stronger than Death”.
