Kada je iz radne etike izbirsano bolovanje? Jer nije u pitanju samo manja plata, nego opšti stav da ima da radiš dok ne crkneš.
Građenje karijere ne trpi padove i pauze, ambiciozni jedva ponekad odu i na odmor, a kamoli na bolovanje. Što je možda i razumljivo za one koji zaista grade karijeru. Ali šta radi sav onaj svet koji prosto samo radi? Za gazdu, za preduzeće, za platu?
Znate li šta radi? Strahuje da ne ostane bez posla i plate. Neko volontira u nadi da će se u nekom trenutku zaposliti i ne može valjda da boluje sad kad je taman upao i kad rukovodioci treba da ga imaju u vidu? Većina obavlja posao koji ne može da čeka i koji bi morao da preuzme neko drugi, dok su oni na bolovanju, a to je za njih potencijalno opasna situacija. Šta ako nekome sine da je on zamenljiv i da neko drugi možda može bolje i efikasnije da obavlja taj isti posao? Neko se uživi u ulogu žrtve, a neko stvarno sebi ne može da priušti luksuz da ostane bez 40 odsto plate, jer kad se postoci preračunaju u dinare, to ispada sramno malo.
