Mile, tridesetogodišnji dostavljač skromne firme pompeznog imena ’’LTD Mega trade electronics’’, koja se bavi prodajom sitnih elektronskih uređaja, seda u kombi marke VW cady 1.9 TDI, sa namerom da dostavi paket fenova jednom frizerskom salonu u centru grada. Pre nego što startuje mašinu, zapali cigaru , pakosno se iskezi i procedi: “E jebo sam ti majku, hohoho”. Zatim počinje tlačenje pogonskog mehanizma nesrećnog dostavnog vozila, kakvo se ne može videti ni po zaleđenim reli stazama finskih jezera. Mile goni onemoćalu mašinu kao da sutra ne postoji! Svestan da nije njegova, prema njoj se ophodi kao prema najcrnjem dušmaninu. Pepeo od cigare trese po podu. Automobilu ispred vozi u branik. Psuje i preti svakome koga ne uspeva da pretekne ili mu se ubaci u traku. Trka se i sa sportskim automobilima i čak ni oni ne mogu mu ništa, jer u uličnim trkama nije važna količina konjskih snaga ispod haube, već koeficijent nemarnosti prema vozilu.
Ali, tema ove kratke studije nije vozačka bestijalnost, nego ono zbog čega se Mile bahati na radnom mestu. On je samo primer načina na koji jedan naš prosečan sugrađanin obavlja povereni mu radni zadatak. Njegov pristup esencija je poimanja radne etike našeg čoveka.
Naime, radna etika u Srba derivat je specifičnog mentalnog sklopa, koji definitivno zaslužuje pažnju. Zajebati gazdu, ili ako ste gazda, zajebati radnika, idejna je osnova većine poslovnih aranžmana u zemlji Srbiji. Dve najrasprostranjenije izreke koje naš narod koristi da bi opisao način na koji se obavlja posao su: “Preko k..ca” i “ispod žita”. Ovaj prvi služi za objašnjavanje koliko čovek uživa u vršenju poverene mu dužnosti (“Ma radi on to, al’ preko k..ca”, “Ma idem svaki dan, al’ sve nešto preko k..ca”). Drugi se koristi da bi se predstavio stepen poštenja u radu, koji je najčešće na robijaškom niovu (“platio im je nešto ispod žita”, “mulja nešto ispod žita”, itd.). Za sam izraz kažu da je star vekovima i da potiče još iz vremena kada nije bilo robnonovčane razmene, već se plaćanje vršilo žitom. Ima u narodu još mnogo izreka, rečci i šaljivih poskočica čija su inspiracija radni odnosi, poput “Ne mož’ me ti malo platiti kol’ko ja malo mogu da radim”, “Da vidimo ko će koga zajebati” i slične, ali autoru teksta za srce je apsolutno najviše prirasla drevna poslovica “Drži bure vodu dok majstori odu”. To je stara narodna mudrost, koja se često pominje u svakodnevnom govoru, a i u novinskim člancima koji obrađuju rad ministara, vladinih činovnika i apartčika u državnoj upravi. Nastala je nekada davno, neminovnom reakcijom britkog i duhovitog narodnog duha na radnu etiku raznih majstora, čije je nepoštenje i levantinska prepredenost legendarna.
To me podseti na stotine takvih mutnih tipova, baštinika tradicije muljatorstva, koji su mi prodefilovali kroz kuću u svojstvu molera, zidara, popravljača veš mašina i eksperata za rasvetu. Moji roditelji, prepošteni ljudi opterećeni kodeksima časti i poverenja u dogovor, nikad nisu bili u stanju da se uhvate u koštac sa tim umetnicima prevare. Svaki poslovni aranžman koji su imali sa majstorima završio se potpunim fijaskom – ojađenim kućnim budžetom, cevima koje cure, loše zavrnutim šarafima, ukrivo postavljenim policama i očajem majke koja nije htela belu boju fioka, nego crnu. Kako li se samo završila montaža toliko željenog šanka u našoj kuhunji… Umesto raskošne površine za ručavanje i odlaganje činija sa voćem, dobili smo nekakvu idiotsku skalameriju na spratove, sasvim drugog oblika, boje i namene, na visini od 40 cm od poda, gde ne samo da se ne može ručavati, nego se ne može ni nasloniti laktom. To bi bio šank jedino kineskim osnovcima. Da ne govorim o montaži tuš kabine na visinu od 80 cm, u koju sam od svih ukućana jedino ja mogao da uđem, jer imam dva metra; o radijator rešetki za sušenje peškira koja nikad nije grejala, ili o krečenjima koja su koštala kao razvoj naprednog softvera, a iza kojih su redovno ostajale fleke na drvenariji.
