Nikad ti nije dosadno sa tvojom anksioznošću, jer nikad nisi sama – tvoja unutrašnja teskoba je stalno tu da održava čvor u tvom stomaku čvrsto vezanim, da te podseća da ne možeš, da nisi dovoljno dobra, da za tebe nema opuštanja, već samo strahovanja i zebnje. Jedna od brojnih radosti tvoje neraskidive veze sa anksioznošću – osim što ona želi da se sa njom identifikuješ i da ne razmišljaš o sebi drugačije, nego kao o dijagnozi – jeste strah da će te svi ostaviti.
Svi jedva čekaju da te se reše. Roditelji bi da im se skineš s grbače, na bilo koji način. Da se udaš, zaposliš u drugom gradu, hospitalizuješ – svejedno im je, samo da se malo odmore od tebe.
Prijateljima je dosadilo da te teše i da stalno imaju razumevanja za tvoje promene raspoloženja, da te stalno zovu i suočavaju se sa tvojim odbijanjem ili da stalno slušaju kako ti nije dobro i uveravaju te kako nemaš zbog čega da brineš.
Pitanje trenutka je kada će tvoj dečko zaključiti da si ludača i da ne može sa tim da se nosi i kada će potražiti neku normalnu devojku, ako je već nije našao.
Tripovi te voze trista na sat i ti znaš da su tripovi i umorna si od otimanja i borbe za zdrav razum, od preslišavanja realnosti, od posmatranja svojih bližnjih, ispitivanja i zaključivanja. Jer to je sve samo strah. Strah da ćeš podleći i da ćeš stvarno načisto flipnuti, strah da ćeš drugima toliko dosaditi, smoriti ih i iscrpsti, da ćeš odjednom ostati sama – sa svojom anksioznošću – i da nećeš imati nikakvog izbora.
