Zbog svoje zaboravnosti neretko idem bez slušalica. U nedostatku prigušivača zvukova primorana sam da slušam savete, drame, životne priče, vesti i mnogo mukotrpnih i iritirajućih glasova po autobusima.
“Uništava te veza sa njim. Smršala si, pogledaj na šta ličiš, nema života u tebi.” – Devojka do prozora.
“Pa nije baš tako, u principu mi smo stvoreni jedno za drugo. Kako ću bez njega? Isto nam je društvo, moji ga obožavaju, uvek je bio tu, kako ću sama? Šta će drugi misliti, što nemam vezu, zašto sam sama?” – Devojka u ljubavi.
Mislim se, koji kretenizam! Zar je bolje imati bilo koga, pokazivati ljudima “srećnu vezu”, samo da bih izbegla tuđe predrasude? Zar je to lakše nego se suočiti sa stvarnošću i naučiti da živiš sama?
Elem, sve smo to doživele. Probaš, izlaziš, ubediš se da vam je lepo. Kao kada nadješ haljinu koja ti ne odgovara, nije tvoj stil, ali ti je pri ruci, pa je ipak obučeš. Nekoliko sati kasnije uveriš se da je to bio pogrešan izbor: neudobna je, uska, paziš kako sediš u njoj, žulja, grebe, ali svejedno je zadržiš u ormanu, jer veruješ da će ti u nekom trenutku odgovarati. Izbaci djubre iz ormana, nije toliko teško! Da, mislim na haljinu.
Raskid nije toliko strašna reč, ali lakše je da je izgovoriš drugima nego da zaista to i uradiš. Boli. Traje. Opet se vraćaš, padaš, pa je još teže da ustaneš. Sve dok ne zavoliš jedinu osobu bez koje ne možeš, osobu koja će uvek biti tvoja podrška – sebe.
"Nekoga potpuno imati najbolje je, ako to nije moguće, tada je najbolje da ga potpuno izgubimo" -Rabindranath Tagore
Trči, ne okreći se. Prevazidji lošu vezu. Nijedan završetak ne prolazi mirno i dostojanstveno. Uvek je jedna strana nezadovoljna, dozvoli sebi da kreneš drugim putem. Sama ga kreiraš. Ne postoji taj muškarac koji će te podržati u nezavisnosti. Nauči da živiš sama, da ne zavisiš od njega, ma koliko ta veza dugo trajala. Ako si nesrećna ideš na svoju štetu. Nezadovoljstvo i kašalj je nemoguće sakriti.
Nije stvar u savetu. Nije stvar u iskustvu. Nije stvar učiti da budeš sama. Nije stvar tražiti sledećeg. Stvar je u trenutku. Shvatiš to kao način življenja, pomiriš se sa svojom glavom. Voliš sebe zbog onoga što jesi, a ne zbog onoga što si predstavljala sa njim. Tako i samo tako si spremna za pravu vezu.
Cupkam polako na štiklicama.
Drugarica me pogledom opominje da će odustati od potrage ako ne smanjim kriterijume. Ja optimista – ona realna.
Moje sudbonosno “ne” kopanju po buticima. Kompromis je bio da sednemo na piće.
Haljina neka pričeka, ionako ću još dosta godina tragati za pravom.
Ne, ne mislim na haljinu.
Višnja Jukić je studentkinja novinarstva i komunikologije. Spaja nespojivo, a onda postane logično. Veruje u spontanost. Hedonista. Voli da čita i piše “izmedju redova”.
