Dani rasejanosti umeju da potraju. I nikako ne uspevaš da se navikneš na njih, da se prilagodiš toj neuravnoteženoj razmeni energije u samoj sebi i neusklađenim interakcijama sa okolinom. Uzdišeš. Ljutiš se. Zašto ne možeš samo da klikneš i isključiš – svet? Da te malo svi ostave na miru. Da malo ništa ne postoji. Ili barem da ti malo ne postojiš ni za koga i da nikome nisi na raspolaganju. Treba ti tajm-aut.
Organizam pronalazi svoje ventile. Servira ti petodnevnu glavobolju, recimo. Instalira ti virus, smesti ti povredu, da te obori i da moraš da odležiš. Isključi tebe, kad ti ne možeš da isključiš svet.
I onda se kao oporavljaš i vraćaš u normalu. Ali šta je normala? Robotski svakodnevni multitasking, bez emocija i senzacija, koje u tebi upliću čipku od suptilnog tkanja duhovnog, emotivnog, psihičkog života, koji zahteva da um i telo budu mirni i stabilni? Možda ne želiš nikada više da se vratiš u normalu, makar doveka bila rasejana. Možda želiš, ali ne možeš, jer si suviše rasejana. Čekaš da prođe, šta god bilo to što prolazi. A prolazi.
Pročitajte još i ovo:
Moje komšije sa Fejsbuka (BLOG)
Nepogrešivi znaci da ste sami sebi srodna duša
Kako uspevam da iz kurtoazije ne poštujem sebe (BLOG)
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.fashioneditorials.com
Aleksina Đorđević
