Raspad multitasking sistema: Zašto si rasejana?

Dani rasejanosti umeju da potraju. I nikako ne uspevaš da se navikneš na njih, da se prilagodiš toj neuravnoteženoj razmeni energije u samoj sebi i neusklađenim interakcijama sa okolinom. Uzdišeš. Ljutiš se. Zašto ne možeš samo da klikneš i isključiš – svet? Da te malo svi ostave na miru. Da malo ništa ne postoji. Ili barem da ti malo ne postojiš ni za koga i da nikome nisi na raspolaganju. Treba ti tajm-aut.
Organizam pronalazi svoje ventile. Servira ti petodnevnu glavobolju, recimo. Instalira ti virus, smesti ti povredu, da te obori i da moraš da odležiš. Isključi tebe, kad ti ne možeš da isključiš svet.
I onda se kao oporavljaš i vraćaš u normalu. Ali šta je normala? Robotski svakodnevni multitasking, bez emocija i senzacija, koje u tebi upliću čipku od suptilnog tkanja duhovnog, emotivnog, psihičkog života, koji zahteva da um i telo budu mirni i stabilni? Možda ne želiš nikada više da se vratiš u normalu, makar doveka bila rasejana. Možda želiš, ali ne možeš, jer si suviše rasejana. Čekaš da prođe, šta god bilo to što prolazi. A prolazi.