Šta ću s ovolikom ljubavlju? Mogu li uopšte o tome da odlučim na bilo koji način? Jer kad bih mogla, volela bih one što mi kažu voli mene, usrećiću te, to jest, ne bih volela one koje volim, nego one što zaslužuju ljubav. Ne bih volela zbunjene, sebične, neodlučne, uplašene, ustuknute, glupave, hladne, koristoljubive, nego one što uzvraćaju svom snagom.
Volela bih da volim koga hoću. Ali za sada volim one na koje sam navikla, koji su se nametnuli ili se samo našli u pravom trenutku na pravom mestu, radeći pravu stvar.
Mlake su to ljubavi. Obično zato što su usred razbuktavanja polivene hladnom vodom. Malo žara uvek preživi, ali nedovoljno da se ugreješ, ma ni krompir ne bi mogao da ispečeš. Tu i tamo neka strast raspali plamen, ljubav udahne i počne da raspiruje požar i onda šljuuus! Nikada to nije olujčina, pljusak dostojan manifestacije elementarne sile i usuda, nego plehana ulupana kofa ustajale vode. Fuj.
Osušim svoje krpice i potrpam ih nazad u svoj kofer ljubavi. I nastavim da cimam taj prtljag dok se ne umorim. A ne umaram se baš.
I sad hoću da se raspakujem i da bacim taj kofer. Ne treba mi više.
Puna sam osećanja, puna sam sećanja, puna sam očekivanja, puna sam nade, puna sam gluposti. To je taj teret kofera ljubavi.
E sad ću da ga raspakujem, da pobacam šta je za bacanje, da ispoklanjam šta je upotrebljivo i da nikad više ne zapakujem nijedno stanje ni osećanje. Mogu da putujem bez prtljaga.
Mogu da nosim vetar u srcu i da ga puštam da mi duva u lice i da me nosi s leđa i da me zanosi i okreće ukrug.
Teret ljubavi treba da bude poput perja na vetru.
Vetar ljubavi treba da nosi i raznosi.
I kad raznese, da nosi prašinu dalje u kovitlacu, da prepada ljude iza ugla i duva im u oči, dok se ne rasplaču i pobacaju kofere.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.