Nismo mi ti koji govore rečima, reči su te koje govore o nama. Ali nekad i reči tako malo znače. Dela su imperativ. Šta uraditi, kako se postaviti? Da li glumiti ili jednostavno biti ono što jesi? Samo emocije, iskrenost. Da li igrati igre ili se prepustiti? Pa gde stignemo, gde nas odvede.
Čita me kao otvorenu knjigu. Bez potrebe da kažem bilo šta. Već predviđa svaku moju neizgovorenu reč, misao, svaki moj san, nadanja, iščekivanja, svaki naredni korak. Oseća šta želim, šta mi je tako potrebno. Ono što mi niko do sada nije pružio. To je razlog što sam prestala da se nadam, da verujem. On mi ga nameće. Stariji je, iskusniji, prošao je dosta toga u životu. Zna da se uvuče pod kožu, iako to uporno odbijam da prihvatim. Kažem ne želim, kažem sebi da sam jača od toga, od njega, od svakoga. Dovoljno jaka da se oduprem, dovoljno snažna da mu stavim do znanja da nisam klinka, marioneta, lutka kojom će se igrati, pa je odbaciti. Još jedna u nizu. Zna on dobro šta mi se vrzma po glavi. Zato me pušta da mislim da vodim, dopušta mi da se uzdignem iznad njega, da ga pratim, a onda me spusti. I to je ono što me izluđuje.
Naziva me mladom i neiskusnom. Mazom, na prvi pogled hladnom, ali u suštini punom emocija koja će ih sve do jedne prodati za samo delić nedosanjanog sna. I u pravu je. Da, to sam ja. Mislim promeniću sebe novom frizurom, novom bojom kose. Koga zavaram? Samu sebe? Ima li to smisla? To što se vidi spolja nisam ja, to što uporno pokušavam da prikrijem u sebi opet nisam ja. Pa ko sam onda? Da li je on taj koji me definiše? Da li da mu dozvolim da me oblikuje, da me izvaja u svoje umetničko delo? A onda proda. Za sitne pare ili za basnoslovnu cifru, svejedno. Da li sam na prodaju? Nedokučiv mi je, težak. Trudim se da ga okarakterišem pre nego on to uradi meni. Ponadam se da sam uspela, ali me razuveri. Nekim svojim sasvim slučajnim gestom.
Upoređujem ga sa svim bivšim. Nisu mu ni blizu. I nije u pitanju fizički izgled, on nije presudan. Njegovo iskustvo ga stavlja na pijedestal, njegov šarm i harizma.
Prizivam u pomoć razum. On će me izbaviti iz ove situacije.
“Ne dozvoli mu da se igra, da te obmane, ti budi ta koja će vući konce, to ti bar nije strano.”
Stojim naspram njega, gledam ga u oči. Pogled mi sve govori. Nema tu ni traga od obmane… (Ili mi se samo tako čini.) Dozvoljavam mu da mi se potpuno približi. (Ali samo na kratko.)
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
