Možete verovati (kao ja), da je apokalipsa u toku i da svet koji poznajemo posle ovoga više nikada neće biti isti i u tome (kao ja) pronaći inspiraciju, nadahnuće i razlog da živite do kraja i da doprinesete novom ustrojstvu sveta. Ali, ja sam naivni idealista, pa mi je sasvim jasno da možete i da mi se smejete, jer ne verujete da će išta spasti čovečanstvo i da naprosto idemo svom kraju, kao i sve velike civilizacije pre nas (hmm, a da li smo mi velika civilizacija?) i da pronađete i sve argumente da me obeshrabrite. Takođe, jasno mi je da se na suprotnom kraju cinizma i ogorčenog mirenja sa sudbinom, nalazi primitivizam, strah, sebičnost i spremnost da se gazi preko leševa (a i da se koješta oleši, da bi se po njemu gazilo). Dekadencija rezignacije ili panika, međutim, iako se kulturološki i psihološki vrlo razlikuju, nalaze se na istom kraju klackalice. Onom destruktivnom.
E sad, ako ste pomislili da je nehaj, kao drugi kraj klackalice konstruktivan, razmislite još malo. Spojler alert – nije.
Dakle, govorim o situaciji u kojoj se nalazimo – vanredno stanje, kolektivna psihoza oko virusa i negiranje situacije kroz prividnu opuštenost, demonstriranje nehaja. U stilu, ma to je sve prenaduvano, ili, to je sve politika, ili to je sve teorija zavere, koja treba da nam skrene pažnju sa pravih problema, uz samouverenost tipa “neće to mene” i prateću neodgovornost u odnosu na druge, jer “ja nisam zarazan”.
Shvatate li da je pitanje trenutka kada ćete čuti da je bolestan neko koga znate? Ako živite u maloj sredini, onda ste već čuli. I, kako se osećate? Kao na klackalici, pretpostavljam. Jednog momenta ste opušteni, sledećeg rezignirani, jednog trenutka ste ljuti što se osećate kao u karantinu (ha, ha), a sledećeg ste u panici i mislite da izolacija nije dovoljno stroga i želite da pobijete sve što nije zatvoreno u svoja četiri zida i ugrožava vas svojom “opuštenošću”.
