Kada istinski volimo, ne osećamo strah, već poverenje i opuštenost – jer se nalazimo na mestu ljubavi sami u sebi i sa tog mesta pristupamo drugoj osobi. Kada smo u toksičnoj vezi, nalazimo se na mestu bespomoćnosti i pokušavamo nešto da zadržimo, poguramo, izbegnemo, zgrabimo. Toksična veza je zavisnička veza – kada osećamo da nam je neko potreban, jer se zbog njega osećamo na određen način (manje usamljeno, ispunjeno, angažovano), mi zavisimo od dnevne doze te potrebe – treba nam druga osoba, da nas spasava od usamljenosti, praznine, nedostatka vrednosti…
Zavisnost vezuje i drži čvrsto, njen stisak guši. Prava ljubav drži nežno, negujući vezu, omogućavajući da to bude blagoslov u životu i ne treba joj potvrda. Vezanost je posedovanje, prava ljubav je sjedinjenje. Vezanost je strah, a prava ljubav sloboda.
Svoje stilove vezanosti gradimo od detinjstva. Pa ako se pitate zašto vam se uvek dešavaju slične stvari, zašto tako dajete svoje srce, samo da bi bilo pregaženo na kraju, zašto tražite pažnju i potvrdu, odgovor je u psihološkim obrascima, kojih niste ni svesni. Ne treba da se stidite zbog toga, zbog načina na koji pokušavate da iscelite delove sebe, za koje niste ni znali da su slabi i odsečeni. Pokušajte da razumete sebe, budite nežni prema sebi.
