Velikodušna osoba može da postupa naizgled sebično (obično onda kad stavlja svoje potrebe na prvo mesto, jer tako procenjuje svoje snage i mogućnosti), ali njeni izbori dolaze iz senzitivnosti, preispitivanja i vrednovanja, dok sebične osobe obično postupaju bezobzirno i bezosećajno (ne prave izbore razmatrajući osećanja i potrebe drugih i uticaj svojih izbora na njih).
Biti nesebičan, znači slušati, primati, prihvatati – ostavljajući po strani sopstvena uverenja. To bi mogla da bude i definicija empatije, sposobnost da nekoga vidimo, čujemo, shvatimo, takvog kakav je, bez kritikovanja i prozivanja što ta osoba nije razumnija, smirenija, diskretnija (ili kakva bi već trebalo da bude, prema našim vrednostima i uverenjima). Sebične osobe su često nemilosrdni kritičari, koji se ne suzdržavaju od ispoljavanja svog nezadovoljstva stavovima, postupcima i rezonom drugih ljudi. Nametanje svojih vrednosti, izraz je nedostatka empatije – najvećeg izraza sebičnosti.
Ako hvatate sebe u kritikovanju i oštrom suprotstavljanju tuđim vrednostima – uhvatili ste sebe u sebičnosti. Svet bi bio savršeno uređen i funkcionalan, kad bi svi mislili i postupali kao vi, zar ne? Ali to ne može da bude istina, jer smo svi različiti, u svakom pogledu. Ali, to takođe znači da vaš fokus ka spolja, ka drugima i kritikovanju drugih, drži vašu pažnju dalje od onog što je u vama, od vaših povreda, ranjivosti i stvarnih potreba. To je znak da treba stvarno da se okrenete sebi – na nesebičan, pošten i nežan način. Kad vam pođe za rukom da bolje razumete sebe, da oprostite sebi, da prihatite svoje nesavršenosti (sebičnost, između ostalog), povećaćete svoje kapacitete za ljubav i velikodušnost.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/lesparisiennesdumonde
Brankica Milošević
