Nada. Možda ću danas sresti ljubav ostatka svog života.
Ali nada je za budale.
Započeću i ovaj dan zato što osećam da je ljubav ostatka mog života tu negde, možda baš ne jako blizu, ali dovoljno da oseti moju nameru, moju rešenost da mu se danas približim za još jedan korak – onaj zbog koga će i sam načiniti korak, jer oseća da je ljubav ostatka njegovog života tu negde, da mu ide u susret i da samo treba uporno koračati.
Možda ću danas kompletirati pazl koji već neko vreme slažem u glavi, pomislila bih kad bih verovala nadi, ali radije ću pomisliti kako ću danas da pronađem još neki komadić koji se uklapa i koji će mi pomoći da pretpostavim kako cela slika treba da izgleda.
Danas mi klavir sreće neće pasti na glavu, kao ni juče, ali danas ću čuti deo još neke melodije koju je moguće proizvesti na tom klaviru.
Nada će mi šaputati kako će sve biti dobro ubuduće, a ja ću reći glasno: sve je dobro pod svetlom, danas.
Masovno živimo u nadi. Da ćemo umreti poslednji. Toliko je tupava nada
I ono dobro što će biti sutra proizilazi iz ovog sada, i zato je sve dobro tako kako je.
Jer ako je loše, to je zato da me poduči šta da činim kako bih ga promenila. Ili, šta da ne činim.
Jer nekad se ubiješ koračajući i stigneš nigde.
Ili čekaš nadajući se i ništa.
A nekad prosto ništa, i onda sve.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
