Novac
Egzistencijalni strah je moćan blokator životne radosti. Naprosto ne možete videti i doživeti kao izvor radosti, nešto što će izazvati vaš nategnuti budžet do krajnjih granica, što će vam možda oduzeti svaki luksuz koji sebi uspevate da priuštite, ili vas dovesti u situaciju da ste ranjivi i zavisni. Nesiguran posao, neredovna primanja, život u zajednici sa babama i dedama, jer vas roditeljstvo dovodi u takav položaj… U ova suluda vremena novac je ozbiljan i pretežan razlog zašto neko nema više od jednog ili dvoje dece (a voleo bi, ima emotivnih i psiholoških kapaciteta i želi) i zašto se neko ne usuđuje ni na jedno.
Vreme
Retko koja majka može da ostane uz decu za vreme odrastanja. I kad kažem “može” ne mislim samo da ima ko da je izdržava i da ne mora da radi, nego da se zaista ne odriče jednog važnog dela sebe, svojih ambicija i stremljenja, da bi ostala sa decom. Pretežno, majke rade, morale ili ne. Posmatrajući sa strane kako to izgleda – odvođenje mališana u vrtić, ostavljanje sa babama i dedama, svakodnevno rastajanje i druženje sa detetom tek kad se radni dan završi i kad želite da se opustite i odmorite, a morate da izvučete iz sebe dodatnu energiju da biste se bavili detetom – lako možete da zaključite da to nije fer, nije humano i potpuno je pogrešno na sve načine. Deca treba da budu na prvom mestu, a ako vidite da ne biste imali za njih dovoljno vremena i da biste se iskidali pokušavajući da izigravate superženu ili pokušavajući da se odreknete posla i karijere, onda se nameće vrlo pošten zaključak – niko ne treba da ima decu po svaku cenu, naročito ne po cenu svog psihičkog i fizičkog zdravlja, jer oštećen ne možeš ni toj deci ničemu da poslužiš.
