Jedna stara mudrost kaže da brak traje onoliko koliko žena u njemu izdrži, što implicira da je brak nešto što treba podnositi, izdržavati, trpeti. Možda je to bilo sasvim tačno u vreme kada je ova mudrost izrečena, ali danas je možda malo drugačije. Naše bake umeju da prokomentarišu – “sad se svi razvode, niko neće ništa da trpi, svako misli da negde ima bolje” i to je verovatno tačno. U smislu, da su žene manje sklone da trpe brak i spremnije su da partnera pozovu na odgovornost i da ga napuste, ukoliko se on ne odaziva. Jedna osoba ne može učiniti brak boljim, ali ga može uništiti, ako ne pokušava da dopre do partnera, da se sa njim poveže u cilju zajedničkih napora za poboljšanje odnosa. Istina je da se parovi često razvode, ali istina je i da mnogi istrajavaju, kao što je istina i da mnoge žene, posle mnogo istrajavanja, truda, pokušaja da utiču na partnera i da održe brak, na kraju ipak odustaju i odlaze, jer za dvadesetak godina potroše svo strpljenje, svu ljubav, svo poštovanje, svu toleranciju, svu nadu i hrabrost koju su ulagale u odnos i shvate da je dosta i da sada moraju sve to da pruže same sebi. Nema pravog trenutka za razvod, ali trenutak u kome poželiš da se okreneš sebi i da se baviš sopstvenim osećanjima, htenjima, vrednostima, ciljevima – uvek je pravi trenutak. Žene najčešće napuštaju brak iz ovih razloga:
Nedostatak poštovanja (osećam se bezvredno)
Žene najčešće preuzimaju veći deo posla koji porodični život nameće. Podela poslova izgleda nikad nije zaista ravnopravna, jer se odvija u kontekstu „pomoći ženi“. Kao da onaj deo koji u kući obavlja muškarac nikada nije njegov posao i njegova puna odgovornost, nego samo pomoć koju on privremeno i dobrovoljno pruža, kad može, kad ima vremena, kad ga ne mrzi. U današnje vreme kad žene nastoje da ispune sve uloge, odnosno, da se ostvare u svim aspektima života, ovo je ogromno opterećenje, koje žene sve slabije trpe. Ako muškarac ne preuzima svoj deo posla savesno i odgovorno, ako ne postoji dogovor i razumevanje u tom smislu, nakuplja se nezadovoljstvo. Žena se oseća kao rob u svom domu, sluškinja svoje dece i muža, servis za pranje, čišćenje, kuvanje – davanje usluga koje se podrazumevaju, za koje ne dobija nikakvu satisfakciju, ni u vidu zahvalnosti i razumevanja, ni u vidu pomoći onda kad je njoj potrebna, onako kako joj je potrebna. Ona se oseća iskorišćeno i ako joj suprug već ni u čemu ne olakšava život, pita se zašto bi trpela nekog za koga ne zna čemu joj služi, u čemu se odlikuje to partnerstvo u životu koji dele. U tome što se ona stara o njegovoj udobnosti i udobnosti cele porodice, a oni u tome uživaju sa punim pravom, bez ikakve svesti da je i njoj potrebno rasterećenje i sopstvena udobnost, za koju nema vremena i na koju, izgleda, nema pravo. Možda oni ne misle tako, jer možda uopšte ne misle, ali ta sebičnost se može osvestiti u jasnoj i otvorenoj komunikaciji, koju svakako treba pokrenuti i na njoj insistirati, pre nego što nezadovoljstvo zbog osećanja obezvređenosti i nedostatka poštovanja eksplodira u revoltu i ogorčenju.