Zašto je pasulj prost, za mene je misterija. Pretpostavljam da to znači da se jednostavno sprema, a ne da je to prostačka hrana, mada su meni “jednostavno” i “sprema” u istoj rečenici takođe neshvatljivi. Ali, opšteprihvaćenim kulinarskim rečnikom jednostavnosti, prihvatanje i razumevanje su mi prosti k’o pasulj. Lako je to. Nema šta da misliš, samo primiš i gotovo. Uzvišena je to predrasuda. Da, sarkastična sam. Jer sam otkrila prostoću u prihvatanju, u smislu da mi je to lakše nego da se bakćem sa nekim neprijatnim osećanjima.
Razumevanje i prihvatanje je moj odbrambeni mehanizam.
I odlično me je služio, vekovima, čini mi se. I veoma sam mu zahvalna, što je tako dobro radio svoj posao, ali sada ga odbacujem. Ne prihvatam prihvatanje na nivou pasulja. Otvorile mi se oči k’o mačetu. Pa sam videla gde mi je dupe, a gde glava.
Vidite, ja izrazito ne volim da budem ljuta. To je tako jedna prostačka emocija. I obično dolazi pomešana sa stidom, transferom blama, malodušnošću i suženjem svesti u jednu ljigavu šlajmaru, koju je finije progutati, nego pljunuti. Prostaci pljuju, ja gutam. Njima pasulj, meni šlajmara. I sve to na nivou razumevanja i prihvatanja. Eto, on je takav i opet je pljunuo na mene, a ja sam to progutala, bez da sam se opasuljila. Nisam ljuta, taman posla, ja sam iznad toga. Jer da jesam, odgrizla bih mu glavu i ispljunula zube rafalno, tako da mu se zakucaju u srce.
Ali, ljigavo osećanje je tu i koliko god ja prihvatala i razumela tog nekog, ko mi je pomogao da formiram šlajmaru, ono je i dalje tu i svaki put kad ga se setim, ima isti gadan ukus. I tako, žvaćem taj imaginarni ispljuvak i pitam se šta nije u redu. Zašto ga moje prihvatanje i razumevanje nije transformisalo, jer to je posao prihvatanja i razumevanja. A kao i obično, kad sebi postavim pravo pitanje, dobijem odgovor koji mi se uopšte ne sviđa, ali donosi ono olakšanje koje uvek donosi istina. A najgadnija istina ima ukus ružine vodice, naspram ljige neistine.
