Običan dan, sa odličnom temperaturom, u skladu sa svačijim potrebama. On je rešio da se danas vidimo, jer ja ovih dana nisam stizala i opet mi nije prebacio ništa, ne želi da stvara tenziju, želi da vlada ljubav kod nas. Kasnio je par minuta zbog parkinga, ja sam već ključala i počela da vičem kao neka šiparica na njega, ne shvatajući da nisam ni pitala, odnosno, saslušala šta želi da kaže.
Par dana kasnije priznao mi je da ima strah kako i na koji način da mi kaže neke stvari, jer ne zna kako ću ja da reagujem, a i ne želi svađu. Prošlo mi je kroz glavu samo to da sam velika budala. U svakoj sitnici, zrnu ove ljubavi trazim razlog za dizanje tenzije, priznajem, čudna sam, pa nekada ni sebe ne razumem, ali kolateralnu štetu time nanosim kako sebi, tako i drugima. Nisam shvatala da ponekad ne može da mi priđe , on, kog volim previše i kaže mi da sam dosadna i da samo želi da me poljubi, jer čemu će nam sve te svađe, kad dan i noć uvek može drugačije da se iskoriste.
A toliko je lepših stvari na koje treba usmeriti vreme
U svojim mislima prevrtala sam milion situacija, svog gneva i nepotrebne buke oko svega, zapravo, dokučila sam sebi to da muškarac izbegava problem zbog ovog ili onog razloga, a žena je uvek naoštrenog jezika. Zapitala sam se čemu sve to?
Opšte je poznato da ženu niko ne može da razume, a evo, nekada ni mi same sebe ne uspevamo da razumemo i čitava koncepcija idile se narušava našim besnilom.
Istina, teško nam je udovoljiti, ali ako nekada ne shvatamo značenje svega što prelomimo preko usana, kako mislimo da će nam shvatiti naš partner.
Analizirajte sebe, drage, jer tlom zemlje hodamo kao najkomplikovanija bića.
Par dana kasnije, dok sam ja pokušavala da stišam svoje uzburkane strasti i smirim svoj ego, ispijajući kafu za stolom, pored sebe čula sam razgovor dvoje mladih, očigledno urnebesno zaljubljenih, njen glas je bio odsečan, na momente drčan, a on je spuštenog pogleda pokušavao da objasni da devojka sa kojom je stajao i zbog koje je kasnio nije njegova trenutna afera, niti potencijalna ljubavnica, već školska koja se verila i sa kojom je stao da popriča, jer, eto, nisu se sreli odavno.
Nasmejala sam se, više onako za sebe, pozvala svog dragog na kafu i shvatila sam da možemo mi, žene, da se stišamo na par sati, ali dragi nije kriv ako su taj dan prodate omiljene cipele ili se iskvasio kaput, slučajno sunce nije dovoljno zasijalo – žena je rođena da zakomplikuje stvar, tamo gde je ona skroz jednostavna.
To nekada zna da bude slatko, pa se završi poljupcima, a nekada se odlaže u nedogled.
Sebi sam objasnila da se moram stišati, jer prevelika buka unosi nemir u život, a to utiče na izgled, zato, drage moje, ne ujedajte svaki dan ako nešto ne ide, možda će malo kasnije biti mnogo bolje.
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.” Elsa Triole
