Malograđanina je oduvek zanimalo šta se u “tuđem loncu kuva”. To je tako: njegova duševna hrana je tuđ veš, pa makar bio i čist. Niko nije srećniji od Malograđanina kad otkrije kakvu sočnu pričicu na svom terenu. Znate već, on ne bira, njega zanima sve – od visine vaše plate, broja ispita na studijama, zdravstvenog stanja vaše babe, nijanse miljea na televizoru, frizera vašeg partnera i slično. I neće se ustručavati da vas za navedeno i upita. Kako vas on poznaje “bolje” od vas samih, neće vam ostaviti dovoljno vremena za objašnjavanje posle saopštavanja “golih” činjenica. Sećate se onda kada ste… i onda sledi priča kad vam se nešto neprijatno desilo, ili u boljem slučaju, vama sada sasvim beznačajno (odgovorite mu da ste baš tako hteli – iznenadite ga!).
On vas tera na priču tako što govori o sebi, navodno otvoreno. Podrazumeva se, samo ono što vam je dozvoljeno da znate, i samo ono što je sasvim obično, svakodnevno. I ono što njega predstavlja u dobrom (dakako ne previše dobrom, jer to ne spada u običnost) svetlu. Ako se usudite da se izdignete iz mase, makar za milimetar, Malograđanin će se već setiti da je vaša strina jednom zaboravila da opere kacu za kupus, pa se komšiluk žalio na smrad. I time vas vratiti tamo, gde on smatra da pripadate.
Njegov pokretač je pre svega zavist – on ne zavidi samo boljima od sebe, Malograđanin zavidi svima jer smatra da će svom praznom vremenu dosaditi blejanjem u lokalnom kafiću u kom kao sunđer upija priče o drugima. I čeka vas, tabula rasu, da se pojavite, da se o vas obriše.
Veliki Malograđanin, nije rođen kao Veliki, naravno. On je rastao, kao što rastu i njegove priče. Znate već kako to ide: od grudve do lavine. Prvo se pojavljivao u obliku bakica na klupicama ispred dvorišta, lokalnih tračara, radio Mileve, Sremčeve frau-Gabrijele. Ali kako je naše društvo polako prelazilo iz seoskog u građansko (pritom se misli isključivo na migracije), tako se i naš Malograđanin razvijao. Ekspanzija tehnologije mu je išla na ruku, zbog Facebook-a je kupio kompjuter, uveo internet. Na osnovu tuđih profila u stanju je da konstruiše priču o svakome. Ali iščačkaće on i ono što niste postovali. Ono što sanjate. Bacate u đubre. Toalet-papir koji koristite. On režira i tv-programe, jer odlično zna da postoji jedan njegov delić u većini stanovnika. Otuda i tolika pomama kod nas za rijalitijima. Pre ili kasnije, naša građanska dužnost biće da učestvujemo u makar jednom. Mora se, Veliki Malograđanin naredio!
Gde god da mrdnete posmatra vas njegovo uvek budno oko, spram koga je “Veliki brat” običan šarlatan.
Podignite glavu iznad mase, dragi moji. Pa makar morali da se popnete i na prste.
Ili u slučaju dama – na štikle.
Milena Marinković voli da jede sladoled i smoki. Kao mala imala je izmišljene drugarice i živela u knjigama. Danas ima stvarne prijatelje i završila je književnost. Često menja životni moto.
