Ljudi su površni. Utisci se slegnu. Naviknemo se i na najčudnije i onda živimo dalje, cokćući ponekad, kad se setimo kako je svet deliričan i neobjašnjiv.
Kao i ono sa gostima – svakog nam je tri dana dosta – tako i sa čudima i bizarnostima.
Kao da ustrojstvo sveta nije zadrhtalo i napreglo se da apsorbuje još jedan koncept, koji je samo najava promena koje ćemo i dalje morati da prihvatamo. Ili smo ih već usvojili, pa sad možemo da prestanemo da mislimo o tome.
E pa, sad kad smo preturili preko glave i tu Evroviziju i usvojili koncept muškarca koji je žena, ali sa bradom, koja na njegovom licu deluje toliko ženstveno, možemo da prestanemo da brinemo oko toga kuda idu muško-ženski odnosi i uloge. Odavno smo ispucali sva pitanja tipa kako deci da objasnim da se čike ljube u usta, pa smo sad potrošili i ova kako deci da objasnim zašto teta ima bradu i ko zna šta je sledeće što ćemo se pitati kako da objasnimo deci. U suštini, ono što ne umemo da objasnimo deci, zapravo ni sami ne razumemo. A svoju nesposobnost da razumemo i sklonost da opljunemo, u strahu od onog što ne razumemo, pravdamo pozivajući se na moralnu odgovornost prema deci.
Ma daj! Kao da pederi, lezbejke i transseksualci postoje od juče! Sve te pojave postoje davno pre nego što smo mi naselili ovaj svet da doprinesemo njegovim predrasudama. Vreme ide, kostimi se menjaju, a sve što postoji osvaja svoje pravo da postoji. Sviđalo se to nama ili ne.
I, kako sebi objašnjavamo ne samo pojavu, nego i popularnost muškarca koji divno izgleda kao žena, divno peva i ima divnu negovanu bradu? Šta će mu brada, što ne može da izgleda k’o normalna trandža?
Ah, vidite, travestija je već usvojena kao normalna, a to nismo ni znali dok nam nije pod nos poturena brada. Šta nam kazuje bradato lice raspevane lepotice, poput znaka sa nebesa?
Ništa, osim sasvim logičnih stvari. Muškarci su se pogubili u muškosti, ali su se odvažili, pa su se pronašli u ženstvenosti i to tako da uopšte ne moraju da se odriču svoje muškosti. Žene su uradile isto to, samo obrnuto i na ženski način – ne tako transparentno i ne u želji da dostignu popularnost, nego da ostvare sebe. Muškarcima je opet ostao lakši deo.
Vidite ovako: može li neka vrlo krupna žena da se nabilduje, obrije do glave i pobedi recimo, na Olimpijadi, nastupajući u muškom timu, pod muškim imenom? A da zadrži sise? Ne samo da ih zadrži, nego da ih izloži na izvol’te. Ne može. Još. Možda nijednoj nije palo na pamet da pokuša, jer ima pametnija posla.
Ali Končita je od ružnjikavog, kržljavog i mršavog dečkića mogla da postane lepotica i pobedi na Evroviziji, i to sa bradom. I možda baš zbog brade. Jer nemuževan muškarac može da bude vrlo ženstven, a neženstvena žena, vrlo teško može da bude baš jako muževna. Možda je to zato što mi žene oduvek znamo za svoj muški deo i on je oduvek aktivan i sastavni deo naših ličnosti, naših uloga i naših izbora. Samo sada, pošto muškarci osvajaju ženstvenost, mi počinjemo da preuzimamo.
Prvo smo preuzele sve muške odgovornosti i uloge, a nismo se odrekle ženstvenosti, ni porodice, ni potrage za pravim muškarcem. Ali vrlo smo blizu toga da još samo počnemo same sebi da pravimo decu i onda će valjda da dođe onaj svemirski brod, da nas pokupi i vrati kući. Kad pređemo igricu, ovde na Zemlji. Samo što mi u stvari planiramo da osvojimo planetu, a ne da idemo kući. I zato je naš posao tako temeljan, tako zajeban i tako težak. Neka muškarci pronalaze svoju ženstvenu stranu, neka je koriste i neka je promovišu. Biće im potrebna. Kao što će im biti potrebni muški atributi, da ih stave u službu žena. Onako kako evolucija nalaže.
Izvor fotografija: media1.rs, forum.hrt.hr, direitoshumanos.aac.uc.pt
