Ne nalazimo u drugima ono što nemamo u sebi
Jedna mudrost kaže da treba da dajemo drugima baš ono što nama samima najviše treba, jer tako obznanjujemo kosmosu da toga imamo u izobilju, a to je način da se iz kosmičke kuhinje naruče specijalteti koje želimo na svojoj trpezi. A mi se uglavnom ponašamo upravo suprotno – tražimo u drugima ono što nam nedostaje, čega nemamo u sebi i što mislimo da možemo da primimo i ugradimo u sebe, ako nam neko to pruži. Stvari jednostavno ne rade tako. To je fokusiranje na nemanje, koje vodi u očajanje, a ni jedan očajnik u ljubavi nikada nije pronašao ništa osim očajanja.
Ne očekujemo da treba da se menjamo
Naš ego ne pravi nikakvo pitanje kad se neko menja da bi nam se prilagodio, ali kad se radi o tome da treba da uzvratimo na isti način, ili da mi iniciramo promenu, sve u nama se pobuni, ušanči i prestroji u ratni raspored. Spremni smo da se branimo. I ne vidimo koliko to nema pojma. Zašto mi da se menjamo? Osim ako ne zbog toga što je promena zakon života u kome nema rupa kroz koje možemo da uperimo puške svoje odbrane i da je upucamo.
Ljubav nije borba, nego pregovaranje. Pravljenje ustupaka. Brojanje do deset i preuzimanje odgovornosti. Slušanje i shvatanje. Rešavanje problema bez nasilja, ogorčenja, omalovažavanja i besa. Stavljanje zajedništva ispred sopstvenih ubeđenja i zahteva okoline. A promena o kojoj ne želimo da znamo, zove se sazrevanje.
Aleksina Đorđević
