Upoznam mnogo slatku devojku, fina, tiha. Nežno jedno stvorenje koje ne bi ni mrava zgazilo.
Jedina mana koju je pokazivala je bila ta što je, onako stidljivo, bila pomalo ljubomorna. Naime, taj moj anđeo je već posle nekoliko dana pokazao svoju neobičnu sklonost da me malo jače stegne za ruku kada pored nas prođe druga ženska osoba. Meni je to bilo beskrajno slatko, jer ja kao i ostale budale čvrsto verujem da je ljubomora dokaz ljubavi a ne bolest. I tako slatko me je jednog dana zamolila da joj pokažem ko mi piše sms poruke.
Malo sam razmišljao o sopstvenom integritetu u vezi, ali ta njena neodoljiva ljubomora me je prosto osvojila kao Rusi Berlin. Sedeo sam u ćošku to veče i gledao to srce kako se kao malo dete igra mojim telefonom.
Mesec dana kasnije sve moje prijateljice dobile su preteću poruku.
Nedelju dana kasnije i moji prijatelji.
Ne mogu da kažem da sam lako prešao preko toga, ali posle malo suza, malo izvinjavanja i obećanja da će reštiti tu malu slatku ljubomoricu sama sa sobom – sve joj je bilo oprošteno. Sutradan je počela da se javlja na moj telefon i da pravi selekciju sa kime mogu da razgovaram.
– Slučajno sam – kratko je odgovorila na moje pitanje šta to radi.
Sa kime smem da se viđam kad ona nije tu, a sa kime mogu da se viđam čak i kad je ona tu je iznela u vidu tabele četiri dana kasnije.
– E, dosta je bilo – bio sam odlučniji ovaj put.
Na tu moju malo oštriju reakciju je zaplakala, zagrlila me i izvinila se. Obećala je da će pobediti svoju ljubomoru.
Tog vikenda je odlučila da meni više uopšte i ne treba mobilni telefon. Razbila ga je o zid.
Plakanje, izvinjavanje i obećavanje da će pobediti ljubomoru.
