Odnosi sa (još uvek) nepoznatim ljudima na poslu mogu da budu nategnuti, a distanca koju držiš (ili ti se čini da je svi imaju u odnosu na tebe) krajnje neprijatna. Nemaš pojma ko su ti ljudi, kakve su im vrednosti i pozicije, kako vide tebe i da li možda predstavljaš za njih pretnju ili dobrodošlu pomoć, ili nešto treće i četvrto. Ali tako je i sa svim drugim odnosima – svi su distancirani i napeti dok se malo bolje ne upoznaju i svako misli “ko zna šta mi ovaj misli”. Kao da smo na suprotnim stranama dok se ne dokaže da smo na istoj, kao da ne možemo da pretpostavimo da niko nije ni na čijoj strani, nego je svako ono što jeste i nastupa prema drugima ljubazno, iskreno, otvorenog uma i srca. I sasvim je logično zašto to ne možemo da pomislimo i pretpostavimo – jer polazimo od sebe, a sami se ne ponašamo otvoreno i opušteno, pa čak ni kad već možemo da smatramo da nekoga malo bolje poznajemo, ili da su nam pozicije relativno sigurne. Ljudi oko nas su konkurencija, potencijalni neprijatelji ili potencijalni ljubavnici (a sa njima tek moraš da budeš oprezna) i niko ne zaslužuje poverenje pre nego što dokaže da je vredan poverenja.
Ova planeta prenaseljena je nepoverljivim svetom, koji žudi da se opusti, da nekome veruje, da se ponaša prirodno i otvoreno, bez straha da će biti povređen – otud nas je tako lako prevariti. Kad nam neko ponudi to što želimo, može da nam uzme sve, a da ne primetimo. I da se posle pitamo kako je moguće da smo bili tako lakoverni i glupi – a toliko smo oprezni i nikome ne verujemo. Pa, baš zato. Ako u startu rešimo da imamo poverenja i drugima prilazimo otvoreno, prepoznaćemo da li je neko iskren ili je folirant, osetićemo te vibracije. I znate šta?Neće nas biti briga. Nećemo biti suzdržani prema njemu samo zato što znamo da ne možemo da mu verujemo.
Ali pre nego što postanemo toliko samopouzdani da se usuđujemo da budemo otvoreni i neposredni, možemo da vežbamo pristup nepoznatim ljudima sa kojima treba da sarađujemo, svom poslovnom timu, partneru, članovima porodice, kao i nepoznatim ljudima koje usput srećemo.
Mogu li nekako da pomognem?
Ovo je pitanje apsolutno na mestu u svakoj mogućoj situaciji kad vidimo ili nam se čini da se neka osoba sa nečim muči – kad je neko tužan, dezorijentisan, zbunjen – bilo da je to veoma bliska osoba ili neko potpuno nepoznat. Zato što je ljudski, normalno i velikodušno ponuditi pomoć svakome. Neko će je ljubazno odbiti, neko će biti zaprepašćen što mu se neko uopšte obraća, a neko će nam sa olakšanjem reći šta bismo mogli da uradimo za njega. U ovakvim trenucima komuniciraju bića i duše, ego stupa u stranu i dozvoljava nam da se povežemo – da osetimo duboko one koji su nam bliski, ali i da osetimo prijateljstvo i brižnost prema nekome ko nam nije ništa. Možda ti je neprijatno da ponudiš pomoć, da ne budeš nametljiva, da ne zvučiš lažno. Uputi ovo pitanje jednostavno i iskreno, pa ćeš saznati da nije tako teško otvoriti se za povezivanje sa ljudima.
